-Kako imaš poverenja da kupuješ nešto na slepo, od ljudi kojima oči nisi videla, niti ti ih je iko kome veruješ preporučio – pitala me je drugarica kada sam joj rekla da očekujem isporuku suhomesnatih proizvoda koje sam naručila posredstvom jedne onlajn pijace (čitati, niške grupe na Fejsbuku, za kupovinu i prodaju prehrambenih proizvoda).
Razloge njene skeptičnosti razumela sam tek kada sam dobila isporuku (jedva prelazna ocena) i videla da se suhomesnati proizvodi po letnjoj temperaturi transportuju ko zna koliko sati u nekim gajbama u gepeku automobila i tako na sopstvenoj koži osetila šta znači biti neobazriv i verovati samo na reč nepoznatoj osobi i uistinu divnim fotografijama kao mamipari za lakoverne. Napomena: pritom uopšte nije reč o nekakvoj povoljnoj ceni, nego isključivo o želji da se kupi “kvalitetan domaći proizvod bez aditiva”.
Tek pošto mi je inboks postao prepun iskustava sve redom nezadovoljnih kupaca (koji ne vole da se javno oglašavaju) svakojake robe, što odudaranjem od obećavanog kvaliteta, što zakidanjem na težini, zainteresovala sam se za ovaj vid kupoprodaje. Tim pre što je sama ideja korisna za obe strane i, ne spreče li se mangupi iz redova sitnih šićardžija koji bi da se ovajde na lak i nekorektan način, prodavanjem uistina mačka u džaku, ovakva praksa prodaje mogla bi da ima daleko duži rok trajanja od trajanja korone, zahvaljujući kojoj je i dobila na popularnosti.
Sažeto, primedbe nezadovoljnih kupaca mogle bi se svesti na: zakidanje na težini i zakidanje na kvalitetu.
Dobro, reći će neko, javna je tajna da nam zakidaju i u marketima i na pijacama i da je u pogledu procenta zakidanja mrtva trka. Uostalom, izmerite istu količini nečega na dve ili tri kase u istom marketu i uverićete se i sami: pojedine kase naštelovane su tako da im je polazna tačka uvek bar dvadesetak grama viša od 00,00. A jeste li se zapitali nekad zašto vam je testo koje uvek mesite po određenom receptu, odjednom žitko – to je zato što u kesi na kojoj piše 1 kg ima 100 gr manje brašna. I na to ne reaguje apsolutno niko!
Na prodavce koji nude svoju (i tuđu) robu na onlajn pijacama ne možemo uticati drugačije nego bojkotom ukoliko su nekorektni.
Ali zato možemo onima koji zaslužuju naše apsolutno poverenje, kao i sebi samima, pomoći tako što ćemo poštovati nekoliko jednostavnih pravila kupovine:
- još prilikom naručivanja ograditi se da nećete primiti robu ukoliko nije onog kvaliteta koji “zrači” sa fotografija
- zahtevati od prodavca da vas pre isporuke obavesti da li je isporuka kompletna ili nešto od naručenog fali (kako se ne bi desilo, kao u slučaju moje kupovina suhomesnatih proizvoda, da dobijete proizvode nižeg kvaliteta, ali i nedovoljno one kvalitetnije), da biste imali mogućnost izbora hoćete li prihvatiti takvu isporuku ili odustati od nje – često je to caka onih koji prihvataju porudžbine i za koje znaju da ih ne mogu ispuniti, kako bi im prošlo ono što i imaju u ponudi
- ukoliko je u pitanju kvarljiva roba, tipa sira, mleka, suhomesnatih proizvoda i slično, raspitati se kod prodavca na koji način je doprema, što je posebno važno u letnjim mesecima pa još ukoliko se roba transportuje desetinama kilometara
- upozoriti prodavca da očekujete tačno naručeno količinu i da nećete platiti ono što fali, odnosno tolerisati zakidanje na meri… to što se njima po pravilu žuri, kako tvrde neki koji su pokušali da izmere robu, nije vaš problem
- ne pristajati na objavljivanje javnih pohvala prodavcu samo zato što vas je zamolio, mada ste u suštini nezadovoljni i više od njega ništa nećete naručiti
- objaviti javnu pohvalu samo za onog prodavca od kojeg biste ponovo naručili i (u nekim grupama sam saznala da je objavljivanje crnih lista zabranjeno) ne ustezati se da napišete i svoje nezadovoljstvo onda kada ste zaista, ali zaista nezadovoljni
Proizvodnja hrane je jako težak, mukotrpan i odgovoran posao, a prodaja možda i teža od toga. Svi znamo za proizvođače koji imaju zasade za sebe i za kupce, za one koji danas isprskaju zelen paradajz i sutra ga kao rumen prodaju na pijaci, za one koji zakidaju na meri i pokušavaju da nam u kesu ubace i trule proizvode. Ali, sve to ide na dušu takvih i retko ko je u stanju da proveri šta u stvari kupuje. Tim pre što ni mnogo toga od takozvane organske hrane osim te preskupe etikete nema ničeg organskog.
S druge strane, međutim, nalazi se armija onih koji izgaraju na svojim njivama i u lejama, u svojim stajama i oborima i koji se maksimalno trude da tržištu isporuče kvalitetne proizvode. To su oni koji veruju i u Boga i u čoveka i koji ni kupcu ne bi pružili ono što ne bi i svom detetu. Svi oni, koje sto znojeva oblije pre nego što naplate tu svoju muku zvanu paradajz, šljiva, jabuka, orah, med… kao i mi zajedno sa njima, zaslužujemo da šićardžije, nekorektni, trovači i oni koji zakidaju na meri, kolektivnim otporom i jasnim i glasnim “ne valja zato i zato” budu izopšteni iz kruga naših onlajn snabdevača.
Tome, ako je suditi po komentarima u grupama iz raznih gradova, izuzetno mogu pomoći administratori, dakle oni koji su i stvorili te grupe. I dok se jedni trude da upute proizvođače na najbolji put u tom traganju za rešenjem (i kolektivne dostave i međusobne informisanosti o nekorektnim kupcima – tipa, naručim pa se ne pojavim da preuzmem i obezbeđenja potrebnih certifikata koje neki zagovaraju… i na kraju krajeva organizovanosti radi zajedničkog nastupa na tržištu), izgleda da su neki, posle prvobitne namere da samo olakšaju snabdevanje sugrađanima, pronašli i sopstveni interes u svemu ovome. Pa već najavljuju neke nove oblike organizovanja, u kojima bi po svemu sudeći oni bili treći činilac u ovom kratkom lancu od njive do trpeze. Kada te najavljene forme organizovanja kupoprodaje zažive, videćemo hoće li ti očekivani nameti u vidu njihovog dela zarade, bez obzira da li padaju na teret kupca ili na teret prodavca, ugušiti onlajn pijace na srpski način ili će ih samo unaprediti, pa šta košta nek košta.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
