Snežana Ranđelović je iz Svrljiga koji je odavno poznat po svrljškim ovcama, a stariji žitelji ovog gradića pamte vreme kada su se u svrljigu ozrađivali dobri odevni predmeti od ovčije kože.
Čuvanje ovaca je zamrlo, a u zaborav pada i ćurčijski zanat koji potiče još iz 12 veka. Snežana, poput “poslednjeg Mohikanca” pokušava da ga sa svojom prijateljicom sačuva od zaborava. Ona je i predsednica Udruženja za očuvanje starih zanata , kožarsko- čurčijskih. Uporno, godinama sa svojim saradnicama pravi vunene i kožne papuče, patofnice za bebe, kožuhe, kape, šubare, pojaseve za očuvanje zdravlja. Svi proizvodi su od kože svrljiške ovce.
Udruženje na čijem se čelu nalazi Snežana Ranđelović postoji od 2016. godine i od tada počinje borba da se mladi privole da nauče bar njegove osnove i tako nastave tamo gde Snežana sa svojim prijateljima bude stala.
“Pokušavamo da sačuvamo od zaborava jedan od najstarijih zanata koji datira još iz 12. veka. Još su naši monasi nosili kožuhe koji su pravljeni od ovče kože. Vuna je bila spolja. Taj deo garderobe se zvao ćurak, pa otud i naziv zanata – ćurčijski”, kaže Snežana. Njoj se pridružila i Golupka Marković pa zajedno obilaze sajmove, objašnjavaju čime se bave, nude svoje proizvode a kako bi zadobile poverenje kupaca počinju da inoviraju ponudu.
,,Zanat nije nimalo lak. Mi žene ne možemo da prerađujemo kožu, to rade naše kolege. Prerada kože je dug proces. Ali, zato možemo da pravimo od kože različite odevne predmete. Modernizovale smo proizvode, kako bi produžile tradiciju ovog zanata. Radimo i bundice, prsluke sa narodnim motivima iz svrljiškog kraja. Imamo dosta dekorativnih koža. Mnogo sitnica može da se napravi od kože. Svaki proizvod koji uradimo ima “neku svoju priču”, kaže Snežana. “Mi se sa kožom igramo kao deca sa krpicama. Svako parče kože može da bude poseban proizvod. Ono što ostane od jakne postane papuča, patofna, šubara, kapa”.
Ona i članovi udruženja ne mogu da prave serije jer je to jednostavno nemoguće.
“Nikada ne pravimo više modela, samo po jedan. Pravimo unikate po kojima smo postale prepoznatljive i van naše zemlje. Nedavno smo gostovale u Beču na “Danima Srba” u organizaciji naše dijaspore i izazvale veliko interesovanje naših ljudi koji žive tamo”, dodaje Snežana.
Snežana kaže da su tamo najviše traženi prsluci i jakne. Vlasi su kupovali vlaške šubare za njihova kulturno umetnička društva.
“Dobili smo poziv da u septembru ponovo idemo u Austriju na Dane Vlaha i Srba pa sada uveliko pripremamo proizvode koje nosimo sa sobom. Lakše je tamo da se proda nego ovde”, objašnjava Snežana i dodaje da joj teško pada to što mladi nemaju sluha kada se radi o starim zanatima jer samo oni mogu da pomognu da zanati stari i po nekoliko vekova prežive i ostanu deo naše zanatske tradicije.
“Mi bi rado održale radionice kako bi obučile mlade ovom zanatu, ali nema interesovanja. Zanat izumire. U Nišu postoji samo jedan ćurčija i evo mi iz Svrljiga. Ovaj zanat se dugo uči”, objašnjava Snežana.
Snežana je po struci dizajner – konstruktor. Nekada je radila u firmi “Krzno” u Svrljigu i tako je zadojena ovim zanatom, jer je 13 godina radila u proizvodnji . Naučila je tamo sve što zna, od prostiranja kože do šivenja jakni. Bila je glavni modelar u ovoj firmi.
Od ovog zanata ne može da se živi ali može da bude unosna dopunska delatnost.
“Mi ne proizvodimo jeftine proizvode i mnogi to sebi ne mogu da priušte. I ranije su samo bogati ljudi nosili bunde i kožuhe od prirodne prave kože i sa ukrasima, pa je tako i sada”, priča Snežana.
Da istaraje u svojoj nameri da otrgne od zaborava ovaj stari zanat Snežani i njenom idruženju pomaže i lokalna samouprava Svrljiga. Zahvaljujući lokalnoj samoupravi ona sa svojim kolegama može da pokaže na sajmovima šta radi i koliko to što njene ruke urade vredi.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
