Od slave do zaborava

Od slave do zaborava

14:11
5046
0
Niške Vesti
PODELI
Miodrag Knežević; U dresu „Reala sa Nišave“ branio je gol na 549 utakmica, a za beogradski FK Partizan 14 prvenstvenih utakmica.

Jedno ne prošlo vreme ostaje upamćeno, i on, koga čuva to vreme ne da se beskraju i prolaznosti. Krasila ga je borbenost, upornost, poštenje i vera u dobro.

Danas neko drugo vreme. Pravednost i ljudskost koju tražimo izgleda ne postoje. Sve što činimo da bi smo sačuvali svoju dušu činimo radi sebe samih. Ipak dodje vreme da duša postane prazna i ledena. Zašto? Zašto se zaboravi čovek legenda, čovek u priči, u aplauzima, sportista koji je ušao u svaku sportsku dušu hvaljen i slavljen, a danas zaboravljen od mnogih sportista i nekadašnjih prijatelja.

Teško bolestan skoro nepokretan čuva svoje sportske i životne uspomene, ali i tuguje zbog nastalog zaborava. Bori se da pobedi vreme, ne da suzi da kane ali duša boluje. Da li je to zaslužio? Legendarni i proslavljeni Miodrag Knežević.

Foto: privatna arhiva

1960. godine životni i sportski put iz Aleksinca dovodi Miodraga Kneževića u niški Radnički i tako kreće fudbalska prebogata karijera za ponos. Za ponos 35 godina karijere u Radničkom kao niko do tada, a i posle njega. Ove godine obeležava se 95 godina Radničkog. Više od trećine tih godina Knez je proveo u klubu najpre kao golman kasnije kao rukovodilac.

„Ja sam sa klubom imao potpisana 4 ugovora, igrao sam 13 godina i odigrao 680 utakmica a kasnije kao generalni sekretar i direktor kluba napunio sam staž od 35 godina u Radničkom što je rekord i u staroj Jugoslaviji.“

Foto: privatna arhiva

Od Niša do Brazila, mnogo utakmica, lepih uspomena i uspeha, promocije grada i ondašnje Jugoslavije. Upoznaje velikane Pelea, Jašina i mnoge druge. Tako se postaje legenda i dostiže vrhunac u sportu.

Ja moram u ovoj priči da podsetim najpre na 1962. godinu i ulazak Radničkog u Prvu Saveznu ligu i to je nezaobilazno u istoriji Kluba. Iza toga stvorili su se uslovi da se napravi ekipa koja je bila visoko plasirana u jugoslovenskom fudbalu. Imao sam priliku da osetim šta je to reprezentacija i da se kroz mnoge turneje i utakmice sretnem sa legendarnim Peleom, Lav Jašinom, Pericom Radenkovićem i mnogim drugim velikanima koji su u moje vreme ostavili veliku utisak u fudbalu.

Foto: privatna arhiva

Pamtimo i 80-te godine, velike uspehe Radničkog u Kupu UEFA. Pored igrača i trenera velika zasluga pripada i upravi i Kneževiću koji je bio na čelu kluba. Danas to izgleda kao san.

„Moram da istaknem da ekipu koja se plasirala u ovo takmičenje i igrala, stvorio sam ja i to su bili igrači koje sam pored redovnih obaveza, dovodio u klub i oni su bili nosioci velikog uspeha. Mi smo tri puta učestvovali u Kupu UEFA gde smo u drugom učešću postigli najbolji rezultat, a to je bilo polufinale sa Hamburgerom.“

Foto: privatna arhiva

Godine donose uspehe, donose slavu, ali godine donose i ono što nije dobro. Donose bolest i nemoć. Imali ste mnogo operacija. Između ostalog operisali ste kukove i na poslednjoj kičmu. Ovo poslednje donelo je nesnošljive bolove, nepokretnost i vezanost za postelju.

„Ja sam u ovim mojim poznim godinama shvatio da sam radio jedan posao koji je bio protiv mene i mog zdravlja, koji me je jednostavno uništio. U poslednjih 25 godina imao sam 8 teških operacija. Svaka je odnela po koju godinu života, a ova poslednja operacija kičme vezala me je poslednjih pet godina za krevet i sobu.“

Foto: privatna arhiva

Sve bi to manje bolelo, smanjilo patnju da ima više kontakata sa ljudima koji su bili prijatelji, kojima ste činili, pomagali, a koji su vas zaboravili. I vaš klub Radnički zaboravio je na Vas na vaše uspehe, karijeru i godine koje ste dali klubu i Nišu.

„Sve to boli itekako. Osećam se tužno i poniženo. Moram da kažem da je iz moje generacije ostalo nas sedam koji smo ušli u prvu saveznu ligu i mi smo na neki način svi zaboravljeni. Ja lično smatram da je svaki igrač koji je izašao na fudbalski teren i prolio kapku znoja, srcem dao doprinos istoriji kluba. Teško je to.

Setimo se reči nobelovca Andrića koji je rekao da čovek umire dva puta. Prvi put kada se rastane sa dušom, a drugi put kada ga zaborave. I da dodam. Nedavno je takođe proslavljeni golman Partizana Milutin Šoškić bio u Sokobanji i ja se redovno čujem sa njim i godinama smo dobri prijatelji i on je teško bolestan. Partizan je Šoškića poslao u banju, obezbedio mu prevoz i sve neophodne uslove. Mene nikada niko nije pitao da li mi treba nešto. To je bedno i žalosno. Iz moje generacije bolesni su i Vlada Nikolić, Čolaković, Mile Janković i Ostojić. Nikoga to nije briga i niko ne pita za nas.“

Foto: privatna arhiva

Znajući vas kao fudbalera, sportistu, rukovodioca i pre svega čoveka, niste se predavli nikada. Tako je i danas, srce ne zna drugačije, hrabrite sebe.

„To je tačno, činjenica je da mi je vrlo teško. Težak je ovakav život nepokretnog čoveka. Jednostavno živim zbog svoje porodice i borim se koliko mogu.“

Vaš reporter pokušava da sakrije nemoć da shvati, da niko sem ponekih bivših fudbalera Andrejevića, Stefanovića, Stoiljkovića, Antića, Voinovića, Kotlaića i starog saigrača Jocića ponekad okrenu telefon i pitaju kako si. To je zaborav, nepravda i šta već.

Foto: privatna arhiva

Knez veliku zahvalnost duguje Društvu za očuvanje tradicije i ulepšavanje Palilule Sokak na čelu sa gradskim većnikom i predsednikom Batom Vučkovićem koji su ga nedavno posetili kao predstavnici grada. Iz kluba nikada nije niko pitao.

„Samo je uspomena ostala odana. Pokušavam sakriti sebe iz straha da sudbina neće biti prihvaćena i da želim reći ono što osećam. Trebam naučiti da živim i sa onom što mi nije dato. Šta je to što me treba naučiti da živim sa nepravdom. Neću da verujem da patnja traje duže od sreće.“

Dok vaš reporter smišlja odjavu ove priče, Knez teško izgovarajući reči, govori mi šapatom kroz suze.

„Tako se pokazalo da su naše veličine i uspešan život bili samo iluzija, gde nam slike, medalje, povelje i plakete stoje negde u fijokama ili vise na zidovima, a mi živimo teško i u grču i tek sada znam da nema te pobede i rekorda koji vrede toliko da bi se za njih žrtvovao život. I na kraju svi te zaborave.“

I dođe san. Hodam, i dalje hodam preko ivice bregova sam. Hodam kao po ravnoj travnatoj ploči bez ograde. Čudan osećaj neki. Neraspoznajem napuštene senke i očekujem da ću nekoga sresti. San kao san ne predaje se praznom pogledu od slave do zaborava Miodrag Knežević.

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *