Nišlija Dragan Živić ‘matirao koronu’ posle 95 dana lečenja i otputovao na šahovsku Olimpijadu

Živić je pre tri godine tokom lečenja u dva navrata reanimiran i dva puta priključivan na respirator i nije bilo mnogo nade da će nastaviti šahovsku karijeru, a posebno emotivno doživljava svoje četvrto učešće na Olimpijadi za gluve.

“U ovo vreme 2021. godine još sam bio prikovan za bolnički krevet, sa izgubljenih 30 kilograma i atrofiranim mišićima desne noge. Najteži deo lečenja bio je iza mene, ali mi je predstojao dug oporavak”, rekao je Živić za agenciju Beta.

On je deo četvoročlanog šahovskog tima koji će narednih 10 dana braniti zlatnu medalju osvojenu na prethodnoj zimskoj Olimpijadi u Mančesteru 2018. godine.

Živić je prve simptome koronavirusa osetio 11. decembra 2020. godine, a samo 10 dana kasnije bio je priključen na respirator s veoma malim izgledima za izlečenje. Iz bolnice je izašao tek 21. marta 2021. godine, posle 95 dana lečenja.

“Nisu pomogle molbe moje supruge i sestre da se odmah javim lekaru, a kada sam to učinio, imao sam već upalu pluća. Samo četiri dana nakon hospitalizacije bio sam prvi put priključen na resprator. Započela je velika borba lekara i medicinskog osoblja za moj život i posle 17 dana sam ponovo počeo da dišem bez respiratora” – seća se Živić.

Nekoliko dana pošto je premešten u Odeljenje poluintenzivne nege, zdravstveno stanje mu se ponovo pogoršalo usled kamena u bubregu, kao posledice kovid infekcije.

“Toliko sam ponovo bio loše, da su me opet reanimirali i ponovo priključili na respirator. Usledila je nova borba za moj život i novih 10 dana na respiratoru. Nakon toga sam prebačen u ‘zelenu zonu’ Klinike za anesteziju. Tu sam morao nakratko da ponovo budem uveden u totalnu anesteziju zbog manjeg hirurškog zahvata”, naveo je Živić.

Posle konačnog izlaska iz bolnice, još četiri meseca je bio “prikovan” za krevet i još pet meseci se oporavljao da bi mogao da se vrati poslu šahovskog trenera u Dečijem kulturnom centru.

“Nakon povratka na posao, ispunio sam obećanje koje sam dao lekarima tokom lečenja da ću se jednog dana kada stanem na noge vratiti do njih kako bismo odigrali partiju šaha. Bio je to moj mali znak zahvalnosti za nadljudsku borbu koju su za moj život vodili medicinski timovi Klinike za anesteziju, a posebno doktorka Natalija Vuković i direktor te klinike Radmilo Janković”, istakao je Živić.

Pobedu nad koronavirusom Živić smatra svojom drugom velikom životnom pobedom, dok je prvu vodio za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999. godine.

“Bio sam mobilisan i sa još tridesetak rezervista nalazio sam se u podrumu ambulante u kasarni ‘Stevan Sinđelić’ kada je bomba pala i srušila ambulantu. Od tada su krenuli moji problemi sa sluhom i vremenom su bili sve izraženiji, tako da se sada takmičim u kategoriji gluvih šahista”, kazao je Živić.

Preživeo je i borbe na Kosovu kao rezervni potporučnik i komandir čete Vojne policije s više od 100 rezervista.

“Nekoliko vojnika iz moje čete bilo je ranjeno, ali niko nije poginuo. Bio sam među poslednjim vojnicima koji su izašli sa Kosova 21. juna 1999. godine”, rekao je Živić.

Naveo je da sada, pored borbe na šahovskom polju, s drugim gluvim i slepim šahistima vodi i borbu da im država prizna ista prava kao i sportistima bez invaliditeta.

“Nažalost gluvi i slepi šahisti i nemaju pravo na nacionalnu penziju iako osvajaju medalje na međunarodnim takmičenjima. Pored zlata sa Olimpijade u Mančesteru, imam i srebrnu i bronzanu medalju s brzopoteznih svetskih prvenstava, ali nisam još ostvario nacionalnu penziju”, rekao je Živić koji ima Fide titulu šahovskog majstora i Fide trenera.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.