Posle Srpsko-turskih ratova 1876/78 i rusko-turskog rata 1878/78, položaj Srbije bio je vrlo težak, jer je Rusija zaključila San-stefanski mir 19. februara 1878. godine. To je akt koji je Rusija zaključila sa Portom (Vlada Otomanskog carstva) kao naš saveznik, vodeći računa o našim interesima onoliko koliko je ona smatrala za potrebno.
Glavni cilj ruske državne politike na Balkanu bio je uzeće Carigrada. Da bi ga uzeli, a potom i održali, Rusima je trebala Bugarska, i to onakva kakva je predviđena u San-stefanskom miru. Pregovori su vođeni dosta trajno i s’ početka uzeli nepovoljan pravac za Srbiju, jer su obeležili granicu sa Moravom, tako da se Niš pridruži Bugarskoj.
Kako je Niš jedna od najvažnijih raskrsnica puteva na Balkanu, to je knezu Milanu bila jasna važnost ovakvog njegovog položaja i nastane sa svojom vladom raditi, da on ostane Srbiji kao najdragoceniji njen dobitak. Rusiji su se Srpski interesi zastupali toliko toplo, toliko i ozbiljno.
Knez Milan je poručio u ruski stan, da će Niš, braniti ako zatreba i protiv same bratske rusije. Ovom živom radnjom najposle uspe se, te se Niš obezbedi, nogranice oko njega jako su se menjale tokom pregovora. htelo se najpre odmah iza zidova gradskih stati, kod sela Malče, koje je udaljeno od Niša 13 kilometara. Ali, ovaj mir nije zadovoljio ni jednu od evropskih država izuzev Rusije, te cela Evropa skoči protiv odredaba njegovih. Kad se videlo šta se desilo u San – stefanu, Franja Josif sazove konferenciju evropskih sila u Beč da rasprave i legalizuju novo stanje iz koga će Austro – Ugarska dobiti bez ikakve muke Bosnu i Hercegovinu aneksijom.
Oblasti su žrtvovane radi Velike Bugarske potrebne Ruskom imperijalizmu, što je izazvalo veliko ogorčenje i proteste kod srpskog naroda. Međutim, odgovoreno je sa Ruske strane da u prvom redu stoje Ruski interesi, pa iza njih, a često puta i sa njima Bugarski, a najposle Srpski. Posle pregovora u Beču, Berlin se određuje kao mesto za kongres, jer velike sile, naročito Engleska i Austrija, nisu htele dopustiti, da se stvori Velika Bugarska pod Ruskim uticajem.
Zato je sazvan u Berlinu kongres svih velikih sila, da zajednički reše sporna pitanja prema Balkanu. Rusija se upuštala u svakojake pogodbe sa Austrijom; osnovna misao tih pogodaba bila je deoba Balkana na zapadnu polovinu, koja bi pripala Austriji i na istočnu koja bi pripala Rusiji. Srećom, do Austro-Ruske podele nije došlo, ali je ono jako delovalo na kneza Milana, te on udari novim pravcem, da vodi politiku jedino na interesima Srbije. S’ toga pošalje svog ministra spoljnih poslovaJovana Ristića u Berlin, da na kongresu zastupa interese Srbije, ako ne na sednicama na koje ga nisu puštali, a ono u razgovorima van tih sednica.
Da bi mogao uspešnije da radi, dao mu je knez, da usput svrši u beču i jednu specijalnu misiju t.j da preda grofu Andrašiju, kancelaru Austrougarske monarhije, jedno pismo u kome je knez nagovešzavao svoj nov austrofilski stav u spoljnoj politici. Knez je još preporučio Ristiću da pokuša da stvori jedan pogodan način za rad sa Austrijom na osnovu nove političke orjentacije, kako bi mogli da obezbede svoje ratne tekovine, poglavito Niš.
Pregovori između Jovana Ristića i Julija Andrašija
Ristić je predao pismo svoga suverena državnom kancelaru grofu Andrašiju 25. maja 1878. godine koje je obeležilo jednu epohu u istoriji srpske države. Grof Andraši je bio zadovoljan ovim pismom. Još za vreme kneza Mihaila, on je radio na tome da Srbiju odvoji od Rusije i privuče Austriji. Knez Milan i Ristić nisu tražili od njega ništa drugo nego da im pomogne održati ratne tvorevine, koje su izgubljene San – stefanskim mirom. Grof Anraši izjavio je Ristiću, da je gotov da pomogne Srbiju na kongresu, iako to nije laka stvar jer javno mnjenje u Austriji nije bilo naklonjeno Srbiji.
Zatim je pozvao Ristića da formuliše izbliže šta Srbija traži. Predmeti, koje je Ristić izneo, bili su ovi:
1) Evropska garantija za nezavisnu Srbiju – Andraši je izjavio da je ne može primiti, niti dopustiti da je drugi prime iz prostog uzroka, što ne može trpeti stranu garantiju na granici monarhije.
2) Nezavisnost Srbije – koju je Andraši odmah primio
3) Teritorijalno uvećanje – Andraši je uveravao Ristića, da u po toj tački može računati na njegovu potporu na kongresu, pod uslovima, da tu ne mogu ući Novopazarski i Mitrovački predeli, koji su potrebni monarhiji, da preko njih izgradi svoju železničku prugu, kako bi izbila na Solun. Znači, da se obezbede Austrougarske trgovačke i železničke pretenzije.
U tom smislu, grof je izložio svoje uslove Ristiću, bez kojih ne bi mogao Srbiju pomagati ni za same San – stefanske granice, pa ni za sam Niš. A uslovi su:
1) Trgovački ugovor, kome nije bliže označio uslove
2) regulisanje Đerdapa
3) građenje železničke pruge S’ toga je Andraši savetovao Ristića da ne čini nikakve smetnje ovom predmetu, ako ne želi da dovede u pitanje svoje želje koje se odnose na teritorijalno uvećanje, pa i na sam Niš. Težak je bio položaj Ristića u tom trenutku. Ristić je otvoreno priznao, da srbija niti ima, niti može naći sredstva da sagradi železnicu, niti može dati garanciju ni subvenciju.
Predočeno mu je da se železnice nigde bez žrtava ne grade. Ristićev izveštaj u pismu iz 29. maja 1878. godine, glasio je: “Ako pristanemo na predloge Austrougarske, imamo potporu susedne monarhije sa izgledima na teritorijalno uvećanje i prgo granica San stefanskih preliminarija, ne pristanemo li, onda sve dolazi u pitanje, pa i same San – stefanske granice sa Nišem. No, u ovom teškom položaju ima nešto i uspešnoga, a to je : u koliko veću vrednost polaže Austrougarska na svoje predloge, utoliko više dobija obim teritorijalno pitanje, a to je za nas glavno”.
Spoljna politika Srbije između San – stefanskog i Berlinskog mira bila isključivo u rukama kneza Milana i Jovana Ristića. Sve do San – stefanskog mira, knez Milan je bio slepo predan Rusima, u ruskog cara gledao je kao svoga prirodnog zaštitnika. Rusofilstvo u spoljašnjoj politici bio je za njega isto tako jedan član vere, kao i konservatizam u unutrašnjoj; njegovo rusofilstvo i njegov konsevatizam uzajamno su se dopunjavali i podupirali. Ali, posle ugovora u San stefanu, on se u svom rusofilstvu pokolebao. Taj ugovor mu je otkrio veliku suprotnost između stpskih i ruskih interesa, o kojoj on ranije nije ni slutio.
Čim je posumnjao u Ruse, hteo je da se od njih odvoji, da se veže za Austriju.Trebalo je imati bistru i brzu ocenu situacije, trebalo je imati takta i veštine, da tražeći Austrijsku potporu ne prekine sasvim veze sa Rusijom, a da Austrijsku potporu ne plati suviše skupo.
Bizmark i njegova orientacija
Berlinski kongres je svečano otvoren 13. juna 1878. godine u Berlinu i trajao je trideset i jedan dan. Za pretsednika kongresa izabran je nemački kancelar Oto fon Bizmark, koji je promatrao Istočnu krizu samo sa gledišta, u koliko ona može delovati na odnose Nemačke prema Rusiji i Austriji. On je rado gledao austrougarsku ekspanziju ka Balkanu, jer je ona time sve više upućena na Nemačku. Inače, Bizmark tu za Nemačku nije video nikakav interes. Austrija je težila za Bosnom i Hercegovinom, i bila je protiv širenja Srbije u njezinoj interesnoj sferi, kao i protiv “obrazovanja jedne velike slovenske države na Balkanu, jer bi ova privlačila nemirne slovene u Austrougarskoj.”
Ishod pregovora je bio Berlinski mir 13. jula 1878. godine. On se sastojao iz priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore kao suverenih država i Bugarske kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom (do 1908). Takođe, prema ranije sklopljenom Rusko-britanskom sporazumu, zaključenom 30. maja 1878. godine, teritorija Bugarske je oko tri puta umanjena od one predviđene San-stefanskim mirom (odlučeno je da zauzima teritorije samo severno od planine Balkan).
Od ostatka teritorije Velike Bugarske, stvorena je Istočna Rumelija pod turskom upravom. Takođe, Makedonija je ostala pod turskom vlašću. Niz drugih turskih provincija je odvojen od Turske i ili pripojen drugim državama, kao Kipar koji je dodeljen Velikoj Britaniji, Bosna i Hercegovina Austrougarskoj (Berlinski kongres 1878. – okupacija, 1908. – aneksija).
Srbija je znatno proširena i dobila je četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski, a kao i druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo da preuzme na sebe i jedan deo turskog državnog duga, ali to nije učinjeno jer tokom sledećih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.
Nastaviće se …
Izvori:
“Niško pitanje na Berlinskom kongresu”
Stojan Anastasijević,
profesor Muške gimnazije u Nišu, 1939. godina
Wikipedia
Priredio na stranici:
Novaković Č. Milan
Za Danicu ….
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
