Kolumna

Niš, Laku Noć

Ako nisam bio dovoljno razumljiv i jasan, evo sada kažem, ovo je priča o mojim sugrađanima. O Vašim sugrađanima. O Našim sugrađanima. Stalno se lomim kada mislim o njima. Nekad mi dođe da se zbog njih odselim u šumu, a nekad ih razumem i volim sve.

I onu komšinicu sa sprata što baca iskorišćeni krep toalet papir u smećaru, i nju volim ponekad. Vrlo retko, ali desi se. Da se odmah razumemo. Iz sugrađana izuzimam bankare i političare, oni nisu sugrađani, oni su bankari i političari. Što reče poznati pesnik: Raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija.

Izašao sam napolje, u laku noć. Always high. Jer je jednostavno tako. Way of life.

Cigareta u ruci. Percipiram. Procesuiram. Video sam razne male interesantne ljude i jednog psa. Crnog, samog, u Stefana Prvovenčanog. Najinteresantnijeg sugrađanina na kog sam naleteo.

  • Pitao sam ga: Kako se zoveš?
  • Rekao mi je: Teks Viler
  • Pitao sam ga: Šta ima brate?
  • Rekao mi je: Nema ništa i ne zovi me brate
  • Pitao sam ga: Šta ima

Samo je otišao dalje u laku noć.

I tako idem dalje, besciljno, iz više razloga kojima nikog ne bih opterećivao. Čujem zvuk koji ni samom sebi ne mogu da objasnim, jednostavno me odnese na putovanje koje ne mogu da opišem. Priznajem da mi se relativno često dešava, da neki zvuk, reč ili neki pogled, moj na nešto, ili nečiji na mene, izazovu nalet misli u mozgu koji nisam sposoban da racionalno pratim. Mogu samo da osetim kako se prepliću i onda flash, razliju se po celom meni. Trenuci kao da hvatam frekvenciju Kosmosa.

Čim se završilo, čini mi se traje milisekundu, evo me u ulici 7. jula. Kanta za smeće. Bacam praznu paklu izdaleka. Pogodak. Znao sam da ću pogoditi. Stao sam i uživam u tome. Ne zato što sam pogodio, nego kad znam da ću nešto sigurno da uradim. Može biti ova glupost, ili neka jako bitna stvar koja menja tok života. Taj me osećaj nikada ne vara.

Uvek totalno neobjašnjiv, hodajući po racionalnoj osnovi. Ali, i one neke teške i sulude situacije, bio sam siguran da ću skroz izvesti kako treba, a da nisam uopšte ni znao, u krajnjoj liniji, šta treba. To je neka sasvim druga priča. To je ona priča u kojoj glavnu ulogu ima Kosmos, priča gde možeš vrlo lako da se zajebeš i kažeš sebi – Koji sam kralj.

Umesto da kažeš Kosmosu – „Hvala ti brate što postojim ovakav, ovako mali, tu u tvom krilu“ – spustiš pogled i ramena dole, ruke u džepove i odeš kući. Da. Stigao sam

Za Ej Dzej ..

Priredio na stranici:
Novaković Č. Milan

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button