Neposredan i srdačan, skroman, a jedan od najvećih gitarista današnjice, Vlatko Stefanovski kaže da se svaki dan uverava da je život čudo. Tako je njega, samoukog gitaristu iz malog skopskog naselja, odveo u Englesku da svira sa najboljim muzičarima londonskog Simfonijskog orkestra. Poslednju kalendarsku godinu pamtiće po borbi za opravak sina koji je imao tešku saobraćajnu nesreću. O svemu opširnije u ekskluzivnom intervjuu za Niške Vesti.
Život je čudo
NV: Niste bili u Nišu pet godina…šta se za to vreme desilo u Vašem životu, poslovnom i privatnom, a što smo mi, Nišlije, propustili?
VS: Prvo, preblizu smo da bi nam trebalo pet godina da se vidimo.To je propust koji je nastao mimo moje želje, ambicije ili kontrole. Idem tamo gde me zovu, nisam čovek koji nudi svoje usluge. Ako me neko zove, osećam se da sam negde welcome – dobrodošao. Znam da kod vas ima puno događanja, filmski festival, džez festival „Nišvil“ i jasno je da lokalni promoteri ne mogu da misle samo na mene. Sa „Nišvilom“ sam, naravno, u dobrim odnosima, nekoliko puta sam i nastupao. Ne smatram da moraju baš mene da zovu, a kad me neko pozove, zahvalan sam i drago mi je.
NV: Da li za ovih pet godina postoji neki festival, ili koncert koji ste imali, a naročito ste ponosni na to?
VS: Ima jedan na koji sam prilčno ponosan, 2013. godine sam nastupao u Londonu, sa njihovim Simfonijskim orkestrom. To je meni veoma značajno i taj koncert sam doživeo kao vrhunac karijere i mog muzičkog putovanja.
NV: Jeste li se dugo spremali za taj koncert?
VS: Jesam, poziv sam dobio godinu dana pre samog nastupa. Paprilogija, vize, radne dozvole, sve je trajalo dugo. Sam koncert je kod mene izazvao jedan flesh back. Počeo sam da mislim o svojim počecima i da je život jedno veliko čudo. Kada sam počeo da sviram gitaru imao sam 12 – 13 godina i nisam mogao da znam da postoji toliko puteva, levih, desnih, pravih, krivih…stranputica, zabluda…dečko iz jednog skopskog naselja koji nije muzički obrazovan da doživi da svira sa londonskim Simfonijskim orkestrom, to je ravno čudu. I eto, time se mogu pohvaliti. Kao i svojim albumom, koji je izašao 2014. godine i zove se „Seir“.
NV: Da li postoji još nešto, recimo u privatnom životu?
VS: Pa, svašta se dešavalo. Nije karijera najvažnija. U privatnom životu sam imao ozbiljne turbulencije u zadnjih godinu dana. Imali smo jednu veoma, veoma napetu i tešku situaciju jer je moj šesnaetogodišnji sin bio ozbiljno povređen u saobraćajnoj nesreći. I još uvek se bavimo njime, izlazimo iz tog mračnog i dugačkog tunela. Ali, sad je dobro, svira bubnjeve, završio je drugu godinu gimnazije, izlazi sa društvom. Dobro je, ali smo mi, kao roditelji preživeli veoma težak period.
Počasni doktorati
NV: Da podsetimo čitaoce da ste počasni doktor nauka Univerziteta u Skoplju…
VS: Sad već dupli doktor nauka. Pre mesec dana dobio sam priznanje od jednog privatnog Univerziteta u Skoplju, sad ih imam dva, što je takođe čudo za jednog muzičara koji nije klasično obrazovan. Univezitet je „Fon“ i to je prvi, privatni Univerzitet u Makedoniji, a pre deset godina zvanje počasnog doktora nauka dobio sam od državnog Univerziteta „Kiril i Metodije“. Velika su to priznanja.
Skoro sam držao motivacioni govor u jednoj privatnoj gimnaziji. Deci sam rekao da ne brkaju uspeh i sreću. Nije sreća biti uspešan, nego je uspeh biti srećan. Ljudi često u uspehu traže rešenje za svoj život. To nije pravi put, rešenje je hvatanje za prave vrednosti, najbliže i najdraže ljude oko sebe. I njima sam poručio da nikada ne trče za novcem, jer je novac uvek brži od nas. Ako nešto fino uradite u životu, novac će stići, a ako samo trčite za njim, to je izgubljena trka.
NV: Kada biste mogli da život vratite na početak, da li biste nešto menjali?
VS: Hm…išao bih u muzičku školu. Znate zbog čega? Da bih bolje razumeo muziku Baha, Mocarta i Betovana, samo zbog toga. Ne zbog toga da bi ja svirao po notama, nego da bih imao dubinski pogled na njihovo delo. Ja nisam akademski obrazovan, ali topla preporuka mladim muzičarima je da nauče što je moguće više, neka idu u škole. Neka nauče taj simbolički jezik nota, čitanje nota nije sviranje, ali je bitno da se zna.
Do more of what makes you happy
NV: Vi važite za legendu u svetu gitarista, koliko danas, posle toliko decenija uspešne karijere, vežbate, svitare gitaru dnevno?
VS: Koliko god mogu. Da li mi verujete da sam juče sleteo iz Splita i otišao na spavanje kod svog menadžera koji mi je doneo neko malo pojačalo da ga probam. Pre spavanja sam malo svirao, i jutros, pre prve kafe sam opet svirao. Sviram uvek. Kad ne vozim, ne trčim po bankama, poštama, pijacama, koristim svaki trenutak da imam gitaru u ruci, jer je to ono što me čini celovitim i spokojnim, na neki način. Mene to čini sretnim, što bi rekli Englezi “ do more of what makes you happy“. Nekako sam bezbedan sa gitarom, kao s pancir košuljom (smeh).
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
