I tekako se radujem novoj priči, ponovnom utisku i prošlom vremenu, a i trajanju priče koja je nezaborav. Pronađo taj kalendar i javi se sećanje i želja da vratim slike koje liče na neizbledele oblake. Slobodan Cobi Pavlović. Nišlija, bokserska legenda, sa oko 400 mečeva, najbolje njegove godine one 80 te. Mnogo trofeja olimpijada u Los Andjelesu I priznanja koja se pamte.
-Boksom sam počeo da se bavim 1975 godine u Aleksincu a 1983 sam došao u niški Radnički. Te iste godine osvojio sam Zlatnu rukavicu u meču sa Milivojem Labudovićem. Sledio je odlazak na Olimpiske igre a po povratku sa Olimpijade boksovao sam na Balkanskom šampionatu u Rumuniji gde sam osvojio zlato I proglašen za najboljeg boksera. Drugu zlatnu rukavicu osvojio sa 1987 godine.
Posle mnogo trofeja u amaterskom boksu rodila se želja za prelazak u profesionalce.
-U profesionalce sam otišao relativno kasno, sa 33 godine. Boksovao sam uspešno par mečeva ali zbog nekih ličnih problema mog menadžera odustali smo od daljih borbi.
Inače Niš je imao plejadu odličnih boksera, bili su i šampioni Jugoslavije, a dosta je boksera i činilo reprezentaciju.
-Radnički je 1961 godine bio prvak države, mnogo ranije nego što sam ja došao. U nastavku mnogo kvalitetnih mečeva, mnogo uspeha i bokserskih imena koja se i danas pamte. Vremenom Radnički je počeo da tone. Došle su te 9o te godine, karijeru sam nastavio u drugim klubovima. Bio sam u šabčkoj Mačvi jednu sezonu i u Radničkom iz Kragujevca gde sam završio karijeru.
Godine donele svoje, a ljubav ostala. Boks kao deo života i prilika da se veština prenese na mlađe.
-Imam svoju školu boksa već 20 godina. Dolaze momci više rekreativno zbog svog zdravlja i mnogo mi je drago zbog toga. Prenosim im moja iskustva iz karijere i podsećam na generacije proslavljenih boksera jer i dan danas se čujem sa velikanima Ristićem, Labudovićem, Puzovićem, Marićem Džakulom, Vujkovićem, Kačarom i dr.
Trofejna soba takodje puna uspomena i vremena i neda zaboravu. Donosi radost naslednicima.
-Ja imam dva sina i sada unuku. Imam dve Zlatne rukavice. Prva 1983. kada se rodio prvi sin Dušan, a druga 1987. kada se rodio drugi sin Miloš, tako se na sreću poklopilo. Ipak sve skupa, sve trofeje koje sam osvoio posvetio sam svojoj unuki Mitri.
I tako sklapamo mozaik utisaka i uspomena. Priča nam dušu miri i reči govore više od mašte. Iskrena priča Slobodana Cobija Pavlovića čini nas ponosnim na nešto prošlo i veliko što treba negovati.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
