Jutros je sunce izašlo na istoku, reka i dalje teče nizvodno, pevac je i jutros zapevao i Zadruga se završila u svitanje. Ljudi na ulicama skoro da nema, nedeljno je jutro.
Sve je na svom mestu, rupa na putu, varovi na sklepanoj ogradi, nepokošena trava na dečijem igralištu, ali… Ipak nešto nedostaje… Torba! Tačno. Fale mi bake koje u rano letnje jutro starački žure kako bi na pijaci uhvatile sefte cene i jutarnju hladovinu. Mora da spavaju. Gledale su šou program do ranog jutra. Jedan gospodin u poznim srednjim godinama bi zaslepljen jutarnjom svetlošću otvarajući vrata zgrade sive fasade i trulih drvenih vrata, ali mu se oko ipak nasmejalo iznad nafaltanih podočnjaka kao da se probudio iz upravo završenog rijaliti programa u stvarni svet nakon 10 dugih meseci.
Prisetih se skoro 90 godina starog Đoletovog stiha “Kucnuo je čas, da se proleća čuje glas. Sneg se topi, hej vi tamo, čujete li?” Simpatičan čovek krupne građe učini mi se postiđen i pomalo nesnađen, kao da ga je svež vazduh i jutro uplašilo. Surova je realnost.
Motajući pedale kako ne bih zakasnio na posao premotavam po mozgu pokušavajući da proniknem u preneseno značenje simbola iz sinoćnog “superfinala”. Ipak, priznajem sebi da sam gledao i ja, malo me je i stid. Zašto sam gledao Zadrugu? Imam li prava da se smejem klovnu i da mu morališem ako sam već kupio kartu za cirkus? Ima li smisla u besmislu?
Dalekoistočni gong u Šimanovcima označavao je izlazak još jednog učesnika. Zadrugari su odvoženi sa ostrva kamera, paradoksalno ili ne, na vodenom skuteru. Eto ga traženi simbol, ima li veze? Trumanov šou. Džim Keri je na isti način, za razliku od ovih, ipak bežao od sveta rijaliti šou programa. Ja ću potpuno filozofski samo postaviti pianja. Neću davati odgovore. Izlazak u šta i iz čega? Gde je granica i šta je gde? Koji je to spoljni svet, a šta je to stvarni život i gde su to učesnici drugačiji? Gde smo to mi, a gde oni? Ko zadire u čiji život?
Sve je bilo “glamurozno” sinoć. Naizgled kolosalno zdanje sklepano većinom od prednjih fasada bez ikakvih prostorija iza njih ipak odaje utisak kiča. Ljudi sude prema spoljašnjem i vidljivom i ne žele da proniknu u dubinu jer im je naporno da je shvate. Na taj način, zajedno sa fasadom prihvataju sve. Zbog sjajne spoljašnosti ne pokušavaju da proniknu iza oklopa Trojanskog konja koji implodira u unutrašnjst ljudskog duha kaljajući ga sumnjivim moralom i niskim emocijama. Seneći zenice oka i uzengije uha šljaštećim prividom uzurpiraće se pogrešno reči, postupci, emocije ali i cena ljudskog bivstva.
Jedna je prevarila svog muža zbog pčelara koji je pak prebio naočigled svih – dupli poraz. U jednoj porodici još uvek nisam uspeo da shvatim ko je sa kim bio, da li je porodica u šou programu ili van, ko je kome dete napravio i ko je sa kim pre bio ili je raskinuo? Gospođica, rijaliti zvezda po zanimanju, je ponovo iskorišćena i ispljuvana kao neki gnusan višak šlajma. Tek rođeno dete je boravilo u zdanju, honorari su se skidali kao i gaćice. Dnevne tarife su bile slične kao vani za koje je moralo da se zasuče… Jedna je priznala, mnoge su prećutale. Prosli put nagradu osvaja žena, ovaj put preljubnica. Nisu mogli da pojasne kako žive bez dana upisanog staža, odakle im stečeno? A kako bi i mi vani pojasnili rashode za trećinu veće od prihoda. Erih From bi se sigurno pozbavio ovim fenomenom “zdravog društva”.
Teško je čitati klasike, lakše je pustiti mozak kao ovcu na ispašu. Zapitamo li se šta se pase na toj livadi? Izmenila je Zadruga svest nacije, poremetila je odnose u porodici, inagurisala je sumnjivi moral, pokazala je cenu ljudskosti i skrenula je oko majke sa deteta. Majka je udaljena od deteta i u Zadruzi i van nje. Postalo je normalno. Gotovo je.
Krišom smo gledali sinoć svi, to je tabu tema a ipak kliše. Šta je toliko hazardno u voajerstvu? Da li je ovo po definiciji Bodrijarov svet spektakla, još jedan dokaz dekadencije kulture započet Dišampovim pisoarom ili pak revolt Željka Mitrovića po ugledu na Džona Kejdža i njegovo shvatanje postmodernističke umetnosti?
Da nije tu “roze” bila bi “srećna” televizija. Ipak, alternative ima, imamo i psa kojeg bi trebalo prošetati, knjige koje bi trebalo prelistati, porodicu koju trebamo očuvati, cveće koje trebamo zaliti, kilometre koje trebamo preći, roditelje sa kojom bi kafu mogli popiti. Vinston u knjizi Džordža Orvela nije imao privilegiju u vidu dugmeta za gašenje telekrana. Pitanje je imamo li mi izgrađenu alternativu?
Konačno Srbija može da odahne i vrati se životu. Zadruga 2 je završena.
Dobro jutro ti želim ljudski rode!
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
