Neobična priča Stefana Nikolića: Vranjanac u prstima ima istoriju, IT a glumu voli
Vranjanac Stefan Nikolić pronašao je način da spoji istoriju, QA testiranje i glumu u Nišu, gradu u koji se preselio prvenstveno zbog studija.
Član je Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra, a nedavno je osvojio nagradu za najbolju mušku ulogu na Internacionalnom festivalu amaterskog teatra u Republici Srpskoj.
Ulice dugačke oko dva kilometra i pola sata hoda razdvajaju naselje Donje Vranje od Pozorišta „Bora Stanković” u Vranju. Oba su podjednako značajna za život Stefana Nikolića – jedno je naselje u kom je odrastao, a drugo je mesto na kom je načinio svoje prve glumačke korake.
Član glumačke škole bio je godinu dana, što je za njega bila odskočna daska za fakultet i prijemni ispit Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra u Nišu. Iz Vranja se u Niš seli nakon završetka srednje škole kako bi svoje školovanje nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je na kraju masterirao istoriju.
„Studije istorije sam izabrao sasvim slučajno, a sasvim namerno. Tokom srednje škole mi je super išlo da pamtim detalje i da pamtim priče i događaje, kao i da pričam o njima. Imao sam dobre ocene iz istorije, pa je to bio logičan sled događaja”, objašnjava Stefan.
Iako je istoriju izabrao iz ljubavi, svoj profesionalni rad započeo je u drugoj sferi – u IT sektoru, gde radi kao QA tester. Na ovaj posao ga je, kako kaže, naveo život.
„Nakon studija istorije sam tražio čime bih još mogao da se bavim, te sam prvo startovao u marketingu i niškoj pivari, a zahvaljujući tome sam ušao u svet tehnologija i otkrio da me zaista interesuje da učim o novim stvarima. Shodno tome, započeo sam prekvalifikaciju u IT sferi, a testiranje aplikacija i traženje bagova mi se učinilo kao nešto što bi moglo da unapredi svet”, ističe Stefan.
Iako je u ovoj branši već par godina, QA testiranje je za njega i dalje izazovno. Stefanova ljubav prema glumi svoje korene ima još iz vremena kad je bio mali. Roditelji su ga vodili na dečje predstave, na kojima se divio vranjskim glumcima koji su mu približavali svet mašte.
„Tokom srednje škole sam polako počeo da odlazim i na celovečernje predstave, a ne samo dečje i pozorišni svet mi je postajao sve čarobniji i sve me je dosta zaintrigiralo”, priča naš sagovornik koji se glumom bavi već punu deceniju.
Najznačanije na glumačkom putovanju za njega je bila prva audicija, kada je od treme izgubio moć govora i zamuckivao, a imitacije zaboravio.
„Najznačanije mi je bilo to što sam naučio da me ne savlada trema i da sebi priznam da se plašim nastupa, ali kako da to kontrolišem”, napominje Stefan.
Dodaje da je kroz svaku ulogu naučio nešto novo o životu, svetu oko sebe, ali i o sebi. Gde je spona između glume, istorije i QA testiranja?
Za Stefana Nikolića postoje dve spone – život i učenje.
„Život u smislu da se kroz glumu usvaja način života i bivstvovanja neke druge ličnosti, njegov način razmišljanja, osećanja i navike, što slično možemo reći i za QA, jer je neophodno staviti se u ulogu krajnjeg korisnika. Istorija je tu na kraju da zaokruži celu tu priču, da uvek podseća na život drugih ljudi i da je ona zapravo učiteljica života i da se iznova i iznova ponavlja, kao neka reinkarnacija. Tu dolazimo do druge, po mom mišljenju ključne, zajedničke stvari, a to je učenje. Verujem da svaki čovek svakog dana nešto novo nauči. Što se tiče glume učiti od starijih, iskusnijih kolega, reditelja, kao i mlađih, ali i od ljudi van pozorišta, ljudi na ulici, u prodavnici, na pijaci, od kojih možeš dobiti inspiraciju za građenje svog lika, ali i za sam razvoj svog glumačkog duha. Što se tiče testiranja, učenje je neizostavan deo svakodnevnog radnog dana, ići u korak sa novim izumima, veštačkom inteligencijom i modernim alatima i tehnologijom. Što se istorije tiče – što je više učimo, to otvaramo više pitanja, ko gde, kad, kako i zašto. A upravo odgovori dobijeni kroz učenje nam pomažu da budemo bolji ljudi i da imamo mnogo više razumevanja”, objašnjava Stefan.
Ovaj glumac na Internacionalnom festivalu amaterskog teatra u Latašima osvojio je nagradu za najbolju mušku ulogu. Nagrada mu je dodeljena za ulogu Mitra Kerovića u predstavi „Polanski protokoli”.
„Osećaj je predivan, pogotovo što je nagrada došla sa festivala u Republici Srpskoj, a već desetak godina sam nekom posebnom vezom povezan sa tim krajevima. Iako nisam tamo rođen, kao da imam neke gene, jer se osećam kao kod kuće”, opisuje svoje osećenje ovaj glumac.
Ovo je Stefanova prva zvanična nagrada sa festivala. Ipak, kaže da za njega najveća nagrada leži u čarima kreiranja i učestvovanja u procesu stvaranje predstave. Ujedno napominje da su ovaj lik i ova predstava njegovi miljenici jer govore o njemu važnom događaju kroz istoriju, odnosno o Sarajevskom atentatu, koji je uzet kao povod za mladalački duh i bunt.
„Takođe, spomenuo bih predstavu Mučenici i ulogu Kira Petrovića, gde sam radio na svojim strahovima, te smo u predstavi izvodili scenske borbe, ali i neku vrstu gimnastike, te kreirali ljudsku piramitu. Ja sam, uprkos strahu od visine, bio na vrhu”, navodi Stefan.
Ovaj mladi glumac veliku zahvalnost oseća prema celoj ekipi predstave za koju je nagrađen, ali i prema Aleksandru Mihailoviću, čije su ga priče i ideje inspirisale da još više istražuje glumu, sebe i temu o kojoj se u predstavi govori.
Još uvek nije razmišljao o tome gde vidi sebe u budućnosti, ali kaže da svemu pristupa otvorenog srca. Veruje da se stvari dešavaju baš onda kada treba da se dese.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.