Stari Niš

Nekada porodična kuća niškog trgovca Milana Stojiljkovića, danas Objedinjena naplata

Nije mi prvi put da pišem o predratnim porodičnim kućama bogatih Nišlija iz ulice Nade Tomić. Poznata kao Muftijska Mahala pre i posle oslobođenja od Turaka bila je jedan uzak sokak koji je vodio od Pašine džamije, pozicija gde je sada Spomenik Oslobodiocima Niša na trgu kralja Milana, pa sve do jarka koji je išao oko Niša današnje ulice Nikole Pašića.

Vinterovim planom nakon oslobođenja radi se na regulaciji sokaka, proširena je, sređen kao ulica u koju lagano kreću da se naseljavaju bogatiji viđeniji građani Niša. U narodu je poznata i kao „Telegrafska ulica“ iz vrlo jednostavnog razloga pošto je prvi telegraf u Nišu nakon požara u jevrejskoj mahali gde je bio smešten prebačen u jednu kuću u ovoj ulici. U doba Obrenovića ulica dobija naziv ulice Kraljice Drage po Dragi Mašin, međutim nakon „majskog prevrata“ 1903. godine odlukom gradskih vlasti ona menja ime u ime Cara Nikolaja II mada je u narodu postala ostala poznatija kaov „Poštanska ulica“ upravo zbog pošte koja se ovde nalazila. Nakon drugog svetskog ta ulica dobija naziv koji dan danas nosi ulica Nade Tomić po herojini iz drugog svetskog rata Nadi Tomić koja je streljana na Bubnju 1942. godine.

Negde na početku ulice smeštena je i spratna zgrada nekada porodična kuća niškog trgovca Milana Stojiljkovića.

Poslovi njegovog oca Živka uglavnom su se oslanjali na mlinove. Podatak da je 1897. godine prvi automatski mlin u Leskovcu napravio baš Živko Stojiljković ide u prilog tome, kao i podatak da u prvom svetskom ratu pri dolasku oslobodilačke vojske u Leskovac baš iz tog mlina Živko dao brašno i žito za ishranu vojske koje se spremala da krene da oslobodi Niš.

Foto: Vladimir Jovanović

Živko Stojiljković koji je očigledno veoma sposoban preduzetnik uspeo da kroz više poslova koje je radio stekne veliko bogatstvo. Nakon prvog svetskog rata on je širio svoj posao ne samo u Leskovcu, već i u Nišu i u Makedoniji. Pored proizvodnje brašna postaje poznat po trgovini jer je u periodu između dva rata u Nišu porodica Stojiljković imala veliku gvožđarsku u radnju, a od od 1924. godine posedovala i automatske mlinove u Leskovcu i Kumanovu. Što se tiče Niša svoju trgovinu gvožđem uglavnom je prebacio na svoje sinove Milana i Kostu. Veliki broj bogatih industrijalaca i trgovaca u to vreme naseljava Niš i za gradnju svojih lepih kuća biraju centralne gradske ulice te nisu slučajno Stojiljković odabrali da im porodična kuća u Nišu bude u ovoj ulici. Kuća Stojiljkovića u današnjoj ulici Nade Tomić 7, građena je od marta do oktobra 1932. godine po projektu beogradskog arhitekte Aleksandra Sekulića. Aleksandar Sekulić bio je veoma poznata ličnost ne samo kao arhitekta nego uopšte kao jedan svestrani umetnik. Kao dekan fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, nosilac albanske spomenice, francuski đak, projektvao je puno poznatih objekata širom zemlje. Neki od poznatijih su zgrada Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, centar Vrnjačke banje, Hemijski institut u Beogradu, staro Beogradsko sajmište. Autor je i velelepnog spomenika koji je u Grčkoj podignut u čast probaj solunskog fronta.

Foto: Vladimir Jovanović

Kuća u Nade Tomić 7 je jedna urbana porodična vila na dva sprata, gde se u prizemlju nalazio veliki dnevni boravak, dok je na spratu bio intimniji porodični deo sa sobama za spavanje, i na mansardi deo za poslugu. Građena je u duhu neoklasicizma sa ugaonim ulazom i prostornom terasom kvadratne osnove kao i nenametljivo fasadnom plastikom u veštačkom kamenu koji su presecali jonski kapiteli i pilastri odnosno polu stubovi. Sa dosta dodate florane dekoracije koje nisu baš karakteristične za originalni jonski stub, pri vrhu nosi završni venac koji je veoma dominantan elemenat. Fasada je danas oštećena u mnogim delovima u prizemlju i prema dvorištu takozvano „obrijana“ što znači skinuti su ornamenti i trebalo bi da se obnovi jer je u dosta lošem stanju.

Za razliku od eksterijera, enterijer ove kiće je bolje očuvan. Posebno ga krasi veoma lepo obradjeno polukružno drveno stepenište koje vodi na sprat i završava se sa takođe drvenom galerijom i očuvanim interesantnim vitražem koji daje prirodno svetlo holu.

Foto: Vladimir Jovanović

Vlasnik ove kuće Milan Stojiljković je zajedno sa bratom Kostom 1936. godine izgradio u Nišu i hotel Park u to vreme najluksuzniji hotel na jugu Srbije. Na izgradnji hotela angažovali su kao i na gradnji porodične kuće arhitektu Aleksandra Sekulića i inženjera Dragoljuba Vladimiroviča.

Nemamo mnogo podataka šta je bilo sa Stojiljkovićima posle drugog svetskog rata. Postoje saznanja da ima naslednika negde u Švedskoj ali i u Srbiji njihova borba za restituciju izgleda da tek predstoji jer kao i većini industrijalaca i trgovaca i njima je oduzeta imovina i nacionalizovana.

Hotel Park je danas privatizovan, a u kući u Nade Tomić 7 koju posle drugog svetskog rata pamtimo kao sedište Socijalističkog saveza grada Niša, danas znamo kao sedište Javno komunalnog preduzeća Objedinjena naplata. Kao značajno arhitektonsko ostvarenje ovo zadanje je 1983. godine proglašeno spomenikom kulture.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

3 Komentara

    1. Zasto bi to dobili mi,naslednici Stojiljkovica,kada ima golje koje nikada nisu imale ni posteno zaradile,pa im sad slatko da budu gazde tudjeg.

  1. Zakone u Srbiji donose kolonijalisti i domaca politicka elita koja u svojim kucama ima umetnicka dela vredna u milionima,oteta od ’45.u nacionalizaciji i nadalje.
    Restitucije nece biti dok su oni na vlasti!
    Gradjansku klasu Srbija vise nikada nece moci da formira i tako postane deo Evrope.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button