Moja priča

NEGOSLAVA STANOJEVIĆ: Većina nas zna standardni jezik, ali nam je merak da govorimo dijalektom

Zahvaljujući njenim blogovima i statusima, poslednjih godina od kada piše na zaplanjskom dijalektu, više ljudi je čulo za Zaplanje nego možda i od kada ono postoji. Kada je novinarka Negoslava Stanojević počela da objavljuje tekstove na dijalektu, mnogi su joj tražili rečnik. U međuvremenu, zahvaljujući višegodišnjem čitalačkom stažu, iako i dalje ne znaju tečno da ga govore, čitaoci njenih blogova i statusa na Fjesbuku više i ne pominju rečnik. I ne samo da ih rado čitaju, nego im je lik koji su zajednički gradili, kroz njene priče i njihove komentare, „Baba-Grozda“, postao omiljen.

 

Sve je počelo na jednoj promociji knjige Violete Jović, koja piše na svrljiškom dijalektu, otkriva za Niške Vesti Negoslava, čije priče na dijalektu možete da čitate i na našem portalu, gde takođe izazivaju veliku pažnju. I ne samo da izazivaju čitalačku pažnju, već mnogi i pitaju kada će sledeća knjiga. Za sada možemo samo da kažemo da je ušla u izdavački plan za ovu godinu jedne izdavačke kuće pa bi do kraja godine trebalo da se nađe u štampi. Naslov knjige je „Blag reč“, a podnaslov „Baba-Grozdine priče iz Zaplanja“, otkriva Negoslava Niškim Vestima.

„Pesma Violete Jović „Rabota žensku dušu odmara“ me je toliko dirnula da sam je odmah naučila napamet. I sigurno sam je recitovala češće nego sama autorka. Tako je počelo i moje pisanje na dijalektu, a doprlo je do velikog broja ljudi zahvaljujući društvenim mrežama i blogovima. I naišlo na prijem ne samo kod  onih koji poznaju zaplanjski dijalekt, već i kod ljudi koji obožavaju to bogatstvo našeg govora, bez obzira na to da li žive u Šumadiji, Sremu, Sarajevu, Puli ili na nekom dalekom meridijanu“, kazala je Negoslava za Niške Vesti.

Srce joj je puno kada joj se jave zemljaci koji žive svuda po svetu i kojima njene priče donose dah rodnog kraja, za koji ih sve češće vezuju jedino sećanja na neke bezbrižne dane i – nostalgija. Mnogi Zaplanjci, rođaci, prijatelji,hiljadama kilometara udaljeni, zahvaljujući internetu zajedno čitaju Negoslavine priče i na glas se smeju ili plaču. Javljaju joj se jednako iz Sidneja i Slavonije, Debeljače i Beograda i svi imaju samo reči hvale i zahvalnosti za njenu nameru da govor koji izumire sačuva od zaborava.

„Ta interakcija sa ljudima kojima je naš dijalekt blizak, svejedno da li im je maternji jezik ili ga tek sriču, njihovi mejlovi, komentari na društvenim mrežama i privatne poruke su one lepe stvari koje me podstiču da ne samo pišem na dijalektu, več i tragam za nekim gotovo zaboravljenim rečima i da podstičem mlađe ljude na beleženje našeg govora koji izumire. Zajednički smo stvorili „Baba-Grozdu“, imaginarni lik kroz koji govorim o onome što su doživele, saznale, videle, čule, otpatile, otplakale, pogrešile i naučile mnoge zaplanjske i ne samo zaplanjske Grozde, Stojanke, Ljubice, Dragice, ali i njihovi roditelji, muževi, sinovi, kćeri, snahe, unuci…a koju su ljubitelji zaplanjskog dijalekta počeli prosto da obožavaju. U vreme kada sam počela da pišem, redovno su mi tražili rečnik, ali su u međuvremenu naučili bar da ga razumeju, ako već ne uspevaju da ga tečno govore. A kud ćete lepši osećaj nego kada vam rođena Zagrepčanka koja do juče nije ni čula za Zaplanje, kaže da zaplanjski čita već kao maternji!“

Kroz reči zaplanjske starice „Baba-Grozde“ može se upoznati mentalitet ljudi koji znaju da budu i jako blagi, krotki, širokogrudi, vredni, požrtvovani, predusretljivi i plemeniti, ali ponekad okrenu ćurak naopako pa postaju i prznice, inadžije, zavidljivci… znaju da kažu i blagu i ružnu reč, da pomognu, ali i da prekorom naplate tu svoju „pomoć“, posegnu za tuđim, da radije kukajući na nemaštinu odsede, nego da zarade prihvatajući nečiji poziv za pomoć u radu… da izdaju, pogaze reč, da zajedničku, oskudnu vodu za piće preusmere u svoj povrtnjak, iako znaju da će zato neko ostati žedan…

 

„U prvoj knjizi, „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ pisala sam više o tegobnim sudbinama ljudi, sa posebnim naglaskom na nesreću roditelja koje zapostavljaju ili maltretiraju snaje i sinovi, na usude snaha koje maltretiraju bilo svekrva i svekar, bilo muž ili deca i na sudbinama dece koju zapostavljaju roditelji. ‘Priznaj da si ovo izmislila, nemoguće je da se zaista događa’, pisali su mi oni koji su imali tu sreću da se ne susreću sa takvim pojavama.Uvek sam govorila da ću biti presrećna ako sam makar na jednu osobu uticala da prema tom svom nekom, koga kinji, maltretira, zapostavlja, vređa, iskorištava… promeni odnos“.

 

Za drugu knjigu kaže nastala je spontano, jednako kao i prva.

„Nisam planirala da pišem drugu knjigu na dijalektu, u folderima imam i neke romane, ali sam uvek bila nedovoljno zadovoljna da bih uopšte razmišljala o njihovom štampanju. Nekako sam, nastavljajući da „treniram“ pisanje na dijalektu i otkrivam potpuno potisnute reči, počela da pišem obične statuse, da se našalim, da ukažem i na drugu stranu neke priče… a onda su mi neki dragi ljudi, kakve verovatno imamo svi na društvenim mrežama, rekli ‘ti i ne shvataš da uveliko pišeš drugu knjigu’. I da nije bilo toliko tih povratnih reakcija, što u vidu komentara, što u vidu lajkova, privatnih poruka, ja bih se verovatno zaustavila na jednoj knjizi, bar kada je dijalekt u pitanju“, iskrena je Negoslava.

Zaplanjcima se smatraju ljudi iz mnogo šireg područja nego što kaže administrativna podela.

Svrljiško-zaplanjski dijalekt je  poddijalet timočko-prizrenskog, skupa dijalekata srpskog jezika u koji spadaju i  timočko-lužnički i prizrensko-južnomoravski. Zaplanjski se govori ne samo na malom prostoru koji se prostire na administrativnoj teritoriji Opštine Gadžin Han sa 34 sela i manje od 10.000 stanovnika, već i u selima po obodu ove teritorije, čiji žitelji sebe smatraju Zaplanjcima bez obzira na to šta kaže geografija.

„Da pitate bilo kog Zaplanjca iz bilo kog dela sveta, svi će vam reći da je Zaplanje najlepše na Zemljinoj kugli. Zaplanje se voli zato što vas u njemu bude svež vazduh, cvrkut ptica, lavež pasa, uz pogled na maglu koja se razilazi nad okolnim brdima i planinama ili Sunce koje se promalja iza najljubičanstvenijih oblaka i što, gde god da se okrenete, vidite samo lepotu: vidikovce, jabuke koje mirišu na detinjstvo, rascvetale zumbule, muškatle, šeboje i lazaričke, vrhove Suve planine… Naša sreća ili nesreća je što je ta lepota zaista netaknuta. Čudno je da se, pored tolike lepote i nespornih potencijala, još nije našao neko ko bi to prepoznao. Pa ako već sa industrijom nemamo sreće, da se podstakne stočarstvo, da se vrate ovce na Suvu planinu koja se pre samo nekoliko decenija belela od njih, da se na njoj izgradi makar planinarski dom koji bi one silne ljude koji osvajaju njene vrhove zadržao makar dva dana i time uposlio mnoge kroz mogućnost plasiranja hrane proizvedene ovde. I ovde uspeva dobra paprika i pravi se divan ajvar, verujte, samo nemamo čoveka kakvog je imalo recimo selo Igroš podno Kopaonika, koji bi se osmelio da uloži u neke kapacitete i u Zaplanju“, ističe Negoslava Stanojević.

Zbog korone i smanjenih mogućnosti za putovanja, daleko više su se pročule i lepote Suve planine, njenih vrhova i njenog podnožja, vodenice u Donjem Dušniku, vidikovac Park prirode, zatim reka Ropot koja predstavlja redak prirodni fenomen. Gde god se okrenete, tu su prizori kao sa razglednice.

Centar Gadžinog Hana, spomenik Oku sokolovom, Dragutinu Matiću
Centar Gadžinog Hana, spomenik Oku sokolovom, Dragutinu Matiću

„Ja iz svoje vikendice vidim samo polja, prelepe planine, brda, oblake, čak su i umetnici počeli po mojim fotografijama da slikaju te predele. U Austriji sam jednom srela ljude čiji je jedan sin bio u Nemačkoj, drugi u Rusiji. Oni su putovali svuda, ali su ispod jedne fotografije Zaplanja obojica napisali: „Zaplanje, najlepše na svetu“. Možda je to samo lokalpatriotizam, a možda zaista postoji nešto iskonsko u tome da, kad god odemo, sa koliko god godina, ta vezanost za rodni kraj traje i vremenom postaje sve jača.“

 

Govoreći o Zaplanju, dijalektu, pisanju… Negoslava kaže da je došlo vreme i da se ne stidimo našeg govora, već se sve otvorenije ponosimo njime. Jug nisu samo Tika Špic, Đoša i još neki junaci  serija koje karikiraju i na vrlo primitivan način pokazuju ovaj deo zemlje.

„Crnogorac, kuda god ode, govori kao u svojoj sredini, jednako kao i Bosanac i Lala. I svi su nam oni simpatični. Samo smo se mi sa juga Srbije snebivali gde god da se nađemo, jer se jedino nama spočitavalo nepoznavanje padeža i naglasaka. Lako je onome ko je rođen tamo gde se govori standardnim jezikom pa ne mora da razmišlja o tome kako je nešto ispravno reći, kao mi rođeni na jugu, koji najčešće (retke su porodice u kojima se govori „po Vuku“) znamo i maternji i standardni jezik.“

Za razliku od onih koji s podsmehom gledaju na dijalekte juga Srbije, sve je više ljudi koji vole da ih čuju. I oni u našim dijalektima pronalaze lepotu za koju mi znamo od svojih prvih reči, mada su najčešće uskraćeni za mogućnost razlikovanja govora Pirota, Niša, Leskovca ili Vranja.

„Najviše mi smetaju jezički čistunci kada nam s podsmehom kažu „Otkude Niš“, jer ni jedan Nišlija neće da kaže to. „Ja sam iz Niš!“, to će već reći. I normalno je da većina nas zna standardni jezik, ali to što je nama merak da govorimo onako kako se priča, vrevi, orati, kazuje u našem komšiluku je nešto što nam je u genima i što imamo obavezu da negujemo, ne da se stidimo“, rekla je Negoslava.

Zahvaljujući društvenim mrežama pokrenula blog

 

„Postoje predrasude kod onih ljudi koji ne poznaju ili ne vole drutvene mreže da je to  opasno, da je danguba. Naravno da ni mreže, kao i svakodnevica, nisu vakcinisani i protiv neprijatnosti, ali  tvrdim da, ako se pametno koriste,  u svakom slučaju prednosti su daleko veće u odnosu na te sitne neprijatnosti.“

Činjenica je da je danas mnogi  vode blogove, iz kojih često nastaju i knjige onih koji dobro pišu. Izrasta jedna kategorija korisnika društvenih mreža koji možda nikada ne bi bili ni pisci, niti bi se drugačije ikada oglasili, da nije društvenih mreža.

„Često kažem, hvala Bogu i blogu, jer me je prijateljica koju sam upravo preko interneta upoznala prvo ubedila da pokrenem blog, a zatim i da razmišljam o knjizi. Neko odluči sam da piše knjige još sa 15 godina, a ja sam, eto, to počela pod stare dane. Možda je pisanje za novine popunjavalo tu moju ljubav prema pisanju, možda sam i nedovoljno verovala u sebe, ali da nije društvenih mreža, svega toga ne bi bilo“, iskrena je Negoslava.

Zato svakome ko voli da se oglasi na neki način preporučuje da pokrene blog, pa ako ne zna da piše, zna da kuva, zna da pravi lepe fotografije ili ima neki drugi hobi. Sve to otvara nove prozore u svet, stvara nova poznanstva pa i prijateljstva, nova druženja…

Srpski i nemački blogeri, okupljeni u organizaciji nemačke vladine organizacije GIZ
Srpski i nemački blogeri, okupljeni u organizaciji nemačke vladine organizacije GIZ

„Ne mora društvene mreže i vođenje bloga da budu samo jeftina zabava i ubijanje viška vremena, iskazivanje nečije pritajene kreativnosti ili ličnog stava, način obogaćivanja slobodnog vremena.Mnogi su vođenje bloga iskoristili da poslodavcu ukažu na svoje neiskazane  potencijale, drugima je obogatilo CV i doprineo da budu adekvatno rangirani pri konkurisanju za posao, nekima je dopuna kućnog budžeta kroz povremenu zaradu. A neki su, zahvaljujući mrežama ili blogu, samostalno zakoračili u neki vid svog biznisa, spajajući time lepo i korisno.“

 

Negoslava Stanojević je dugogodišnji privredni novinar. Radila je 25 godina u Narodnim novinama. Ovom profesijom se bavila u vreme kada je bilo čast biti novinar.

 

„Počela sam da se bavim novinarstvom u vreme kada je to bilo časno i cenjeno zanimanje .Pošto sam diplomirani ekonomista po struci, tadašnji zamenik glavnog i odgovornog urednika Dušan Milosavljević mi je rekao ‘ti ćeš da se pokaješ, ostali možda i moraju jer će sa svojim fakultetima  teže naći posao, ali ti bi trebalo da razmisliš. Ja sam u novinarstvu 30 godina i ne planiram da u penziju odem odavde’. I zaista, u penziju je otišao kao direktor Narodne biblioteke. Bilo je to vreme kada su moje kolege u privredi imale najmanje duplo veću platu od mene, ali postoje neke stvari koje se nikakvim parama ne mogu platiti, a to je za mene bilo novinarstvo“, priseća se Negoslava.

 

Tada su novinari bili cenjeni, obrazovani i obavešteni ljudi, upućeni u teme o kojima su pisali, najveći broj sa fakultetskim diplomama, a sa početnicima se ozbiljno radilo.

„Godinu dana nas sedmoro pripravnika je podučavala ekipa urednika, novinara, lektora, redaktora,  prošli smo kroz ozbiljnu školu i zaista smo pekli zanat. Onda je došla sveopšta kriza, ekonomska i kriza morala, pre svega, a novinari su postajali i ljudi bez dovoljno obrazovanja, iz njihovih rečenica se vidi da nisu pročitali ni nekoliko knjiga, nisu napisali nijedan valjan tekst u životu. Sa TV kućama u svakom selu pojavili su se i mladi ljudi čiji je san samo da se slikaju. Njima nije  važno ni šta će da kažu, ni da njihova reč ima težinu, već da ih prepoznaju na ulici. Tome je verovatno i doprinelo ono čega smo svi svedoci, da na mnoga mesta dolaze ljudi bez potrebnih kvalifikacija, pa i mnoge medije vode ljudi bez imalo znanja o novinarstvu. Imaju recimo klanicu, pa zašto ne bi otvorili i televiziju?“

Ljudi od integriteta i mobing

Sunovrat novinarstva ubrzalo je i postavljanje urednika bez moralnog integriteta, podobnih ovoj ili onoj partiji, ovoj ili onoj struju u toj partiji. Onda su se oni, takvi, okruživali poslušnicima, zazirući od ljudi od integriteta i onih koji znaju. Tako je novinarstvo jedna od prvih oblasti u kojoj se primio i razgranao i mobing, a nepodobni, urednicima,bez ikakvih razloga dobijali su otkaze.

„Za razliku od prethodnih vremena kada su se sposobni, kvalitetni urednici od imena i ugleda okruživali najkvalitetnijim saradnicima, ta nova generacija urednika u medijima koji su bili u društvenom sektoru, počela je da  postavlja za saradnike ljude o kojima i sami nemaju dobro mišljenje, ali znaju da će upravo takvi bespogovorno realizovati sve što se od njih traži. I ne samo to, nego će se umesto njih i za njihov račun obračunavati sa ljudima koji im nisu po volji. Čini mi se da su sada drugačija vremena, mediji su privatizovani, a nijednom vlasniku nije u interesu da mobira svog radnika, pogotovo kvalitetnog“, kazala je Negoslava.

O mobingu, čija je i sama bila žrtva, kaže da može biti čak i podsticajan za mobirane, mada je činjenica da je ovo veliko  zlo protiv kojeg se čitavo društvo mora boriti daleko rigoroznije, uz naglasak na potrebi da okolina, svedoci mobinga, ne smeju da ćute kao do sada.

„Mogu reći da sam na neki način i zahvalna osobi koja me je mobirala, jer ono što sam danas, jesam zahvaljujući i tome što sam proživela tokom te dve godine nošenja sa podmetanjima, sakrivanjem mojih tekstova ili nalaganjem urednicima da ih ne objavljuju, svakojakim pokušajima moje diskreditacije… Mogla sam da odem, nisam bila egzistencijalno ugrožena, ali sam se zarekla da ću izdržati do trenutka kada je ta osoba koja je najpre meni, a zatim i mnogim drugim kolegama,  režirala odlazak, morala da ode iz kolektiva. Ja sam kasnije otišla svojom voljom i u vreme kada sam sama htela. Neki prkos ti ne da poklekneš pred zlom, za koje se, na kraju balade, svi uvere da je zlo.“

Odluku da prestane da radi donela je kada su novine privatizovane. Novinarstvo je jedna od onih profesija koje treba napustiti na vreme, smatra. Kada je zasvrbe prsti, piše… za svoje blogove, za neke sajtove, knjige koje će biti štampane i one koje nikada neće ugledati svetlost dana. Piše i statuse na društvenim mrežama, koji često naiđu na daleko veći odjek nego i novinski tekstovi. Putuje mnogo više nego dok je bila u radnom odnosu (a pre korone).Počela je i da slika.Ne libi se da objavljuje i dobre proverene recepte pa je tako jedne godine pola net zajednice pravilo ajvar po receptu s njenog bloga.

 

„Ako radiš nešto dobro, to će svakako naići na odjek kod čitalaca. Neka zvuči i neskromno, ali napomenuću da je onaj moj popularniji blog premašio dva miliona poseta, iako u poslednje vreme pišem mnogo ređe. Dakle, ne može vam neki bolesni um oduzeti ono što znate i možete. Može vas usporiti, može vam pokvariti dan, mesec, godinu, dve, ali da vas zaustavi, to može jedino ako mu sami dozvolite. Zato bih i ovu priliku iskoristila da pružim podršku žrtvama mobinga, nažalost i nismo svesni koliko je bolesnih, zlih umova oko nas, uz savet da se oslone prevashodno na sebe same, na svoje znanje i umeće, znajući da  je to privremena situacija i da ukoliko imaju samopouzdanje i veruju u sebe sve mogu da prevaziđu. I da svako na kraju dobije mesto koje je zaslužio, budući da je karma zaista čudo.“

Naglašavajući da sve što nam se dešava na našem putovanju kroz život ima veze sa onim što smo činili na usputnim stanicama,Negoslava ističe  da ljudi koji čine zlo drugim ljudima ne razmišljaju o tome da Gospod, Svemir ili neka treća sila, stvari udesi tako da teret i muku koje oni ciljano stvaraju drugima, ipak vrate tamo odakle su i potekli – na njihova leđa. U moru nepotrebnih znanja kojima nas zasipaju tokom školovanja, ovu lekciju su nam zakinuli. A da nije tako, retko ko iz reda mobera bolesnih umova bi pri planiranju svojih dnevnih obaveza, veruje Negoslava, uvrstio u spisak i zla koje će tog dana prirediti ljudima prema kojima gaji mržnju i zavist.

Možda je u tome i tajna popularnosti Baba-Grozde: ona nam, u narodu davno naučene lekcije koje smo dugo ignorisali, predočava na popularan način.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close