Teniserka iz Niša Natalija Stevanović (28) koju smatraju najvećim iznenađenjem ovogodišnjeg Vimbldona pošto je uspela da se plasira u treće kolo ovog prestižnog turnira kao 225. teniserka na svetu, stigla je juče u svoj rodni grad, ali samo na kratko, pošto već u sutra putuje u Nemačku, gde je očekuju novi mečevi.
Nišlijka je ispala u trećem kolu od Petre Kvitove, ali će joj sjajna igra na Vimbldonu doneti skok od najmanje 80 mesta i plasman među 150 teniserki na VTA listi.
Odmah po dolasku u Niš, Natalija se ponovo obrela bila na teniskim terenima „Kostić“ na kojima je sa svojim ocem Đorđem Kostićem napravila svoje prve teniske korake, u vreme kada je kako svi govore „bila manja od reketa“.
-Kakav je osećaj za jednog tenisera kada igra na grend slem turniru?
Svi su me pitali to, ali meni nije prvi put da sam na jednom grend slem turniru. Prvi put sam bila u glavnom žrebu. Igrala sam već desetak kvalifikacija, međutim to se nekako malo manje prati. Smatram da je svaki put put bilo sve lepše i drugačije. Naravno, Vimbldon je od svih grend slemova najpriznatiji zato što se kvalifikacije ne igraju na mestu gde se igra glavni turnir. Britanci su to na prestižan način odvojili, onda samim tim kada se dođe do glavnog turnira to ima i neki veći značaj. Utisak je fenomenalan, u neku ruku nestvaran. Sada kažu da koračam visoko, ali smatram da koračam putem naših velikih i dobrih igrača i vrlo sam uzbuđena šta će biti dalje.
-Koji meč bi sa Vimbldona izdvojili kao najteži?
U prvom kolu kfalifikacija mislim da sam probila led. Taj meč mi je nekako bio i najteži iako možda zvuči smešno. Igrala sam prvo kolo glavnog, ali nekako sam se već tada osećala rasterećenije i osetila sam podlogu. Prošle godine sam izgubila u trećem kolu kfalifikacije i imala sam mogućnost da budem kao srećni gubitnik u kompleksu, tako da sam ga već tada upoznala. Ovoga puta kada smo došli nije mi sve bilo onako „vao“. Bilo je „vao“, ali i „hej tu smo, igramo tu“.
Šta je ono što je po Vašem mišljenju presudno za pobedu na teniskom terenu?
Za velike mečeve i velike turnire mislim da doza andrenalina sportistu podigne. Nekada volim da kažem: „Jao pa ja i ne znam kako sam dobila taj meč“. Kada to kažem znam da sam se predala maksimalno i da sam samo pratila publiku, svoj neki unutrašnji osećaj. Svaki put pre ulaska na teren kažem ostaću do prekosutra ali samo da se taj meč dobije. Naravno nije uvek tako, to je sport, ne može uvek da ide uzlaznom putanjom, ali smatram da sa takvim razmišljanjem samo može bolje da bude.
Kada sam ušla na prvi meč, na taj 18. istorijski teren pozdravila sam travu, rekla sam sebi: „Hajde da uradimo ovo prvi put i da uživam maksimalno“. Stvarno sam se potrudila da tako bude. Čak i publika je bila na mojoj strani. Uzvikivali su moje ime. Ponovo se naježim kada se toga prisetim. Jako je lep osećaj kada se sve to doživi i oseti, ali isto tako, kada se oseti, znamo da moramo da nastavimo dalje i da će, bože zdravlje, nešto lepše još da dođe.
-Imala si veliku podršku publike na mečevima u Vimbldonu. Da li smatraš da si publiku uspela da pridobiješ svojim osmehom?
Smatram da smo mi teniseri i gladijatori i zabavljači i da ljudi koji dođu na meč treba da vide neku vrstu spektakla. Gledam da posle nekog baš dobrog poena, onako teatralno odradim nešto, a to je zato što i tako osetim, ali isto tako da to ne utiče na sledeći poen. Taj balans bi mislim mogla još bolje da napravim, trudim se da bude još bolje i nadam se da ću uvek tako inspirisati publiku i da navijaju za nas Srbe.
Inače, zaista mislim da smo mi teniseri gladijatori novog vremena. PreVimbldona igrala sam veoma težak meč u Bogoti i završila sam ga u 11 sati uveč. Bukvalno sam tada mislila da ću biti spremna da igram tek za dva dana. Međutim, suprug mi je rekao da već sutradan igram novi meč. Baš sam bila zabrinuta, pitala sam se kako ću, završila sam meč na 2.500 metara nadmorske visine kasno, a treba da igram već sutradan novi. Pitala sam ga „Ti stvarno misliš da sam ja neka vrsta gladijatora?“, a on mi je odgovorio da: „Na žalost i sreću jesam“.
-Prošla si kroz vrlo težak period. Imala si ozbiljnu operaciju ciste na jetri, onda korona virus, boginje, upalu oba plućna krila. Posle svega što ti se dogodilo šta je bilo ključno da se vratiš tenisu i opet postižeš sjajne rezultate?
Neki kažu da puno pričam o svom mužu i treneru Nikoli, ali jednostavno mislim da bez njega ništa od ovoga ne bi moglo da se desi, naravno i bez porodice i prijatelja i sve te energije koju dobijam od njih. Nikola je bio vaterpolista, bio je jako perspektivan i igrao je u juniorskim reprezentacijama. Kada sam imala operaciju on je igrao u Nemačkoj u Bundes ligi i vratio se u Srbiju da bi bili zajedno. Posle oporavka sam ga zamolila da krene na koji turnir sa mnom, to je ispalo jako lepo i pozitivno. Ni sama ne znam kako sam uspela da ga ubedim, ali on sam kaže da ta moja predanost i žar u očima koji je video, da je to nešto neverovatno. Mislim da je sve krenulo iz ljubavi, naše ljubavi i generalno ljubavi prema sportu. Želimo da inspirišemo druge ljude, da ostvare neku vezu u kojoj će zaista želeti da neko uspe, da li će to biti roditeljska veza ili trenerska između igrača i trenera, svejedno. Ukoliko neko zaista želi da ti uspeš, mislim da je to ključ svega.
Šta posle Vimbldona?
Sledeća podloga je beton. Posle trave je definitivno beton moja druga omiljena podloga, naravno kao i šljaka. Sada je naredni period betona, bože zdravlje uskoro ide i US open. Sve ide ka tome da lepo završimo godinu, da sumiramo lepo celu godinu i da u sledeću uđemo još bolje.
Da li će Novak da pobedi na Vimbldonu?
Nego šta. Naravno.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
