Posmatram slike, gomilu njih, i svaka je draga priča. Gledam u prošlost i oživljavam njegov lik. 60 te godine samo zaživele, a on ne beše kao svi drugi. Imao je dar širok kao nebo, njegova neposrednost i saradnja sa osećanjima predstavljala je izazov na koji je uvek odgovarao iz duše iskreno ne štedeći sebe.
Godine odradiše svoje, zakoračili ste u život i niko vam sem sudbine nemože proreći šta sutra. Udješ u vreme opisan kao želja i htenje i tako traješ.
Miša Jovanović malo reći muzičar, jer kroz muziku njegov život putuje, čak u životnoj priči matičar, ali drag i srdačan, a uz to vredan godina kojih se seća.
„1963. godine osnovana je rok grupa Meteori i to pre poznatijih Daltona i grupe Rubinsi. Ja sam tada išao u gimnaziju Stevan Sremac. Uporedo u gimnaziji je bio folklorni sastav i mi smo svi kasnije prešli u KUD ORO i tamo smo nastavili da igramo punih 10 godina. Ja sam kasnije imao još nekoliko rok grupa, i tako sam pomirio rok i folklor. 1974 godine svi rokeri su otišli u kafane da sviraju. Ja sam pristupio orkestru Ljute papričice sa Draganom Ticom, posle sa prešao u grupu Djuvegije, zatim u Klasik bend gde smo u Najsu svirali punih 18 godina sa raznoraznim poznatim pevačima.“
U poseban deo muzičke priče Miša izdvaja festivale Niška jesen i Zlatna tamburica na kojima je osvaja brojne nagrade i priznanja.
„Povukao sam gene na majku što se pesme tiče. Ona je Ličanka i odlično je pevala tako da mi je ležala starogradska pesma i romansa. Pojavio sam se na Niškoj jeseni, otpevao sam pesmu o Paliluli i dobio nagradu za najbolje izvodjenje. Kasnije sam stalno učestvovao i dobijao nagrade a najdraža je sa grupom Merak i pesmom Nema više toplih kiša. Te 1997. bili smo sveukupni pobednici. Što se tiče festivala Zlatna tamburica koji se održava u Novom Sadu, i tu sam učestvovao i dobijao nagrade što mi čini veliko zadovoljstvo. Naravno da žalim što nema festivala Niška jesen, što nema više tog ambijenta te atmosfere. Grad i svi oni koji vole tu muziku živeli su za te dane. Ne znam. Ukinulo se Beogradsko Proleće i odmah zatim Niška jesen. Zaista neznam zašto.“
Miša živi sa muzikom, prati sve vrste muzike mada više ne peva.
„Moja pokojna ćerka studirala je muziku, nažalost poginula je u saobraćajnoj nezgodi i ja od tada ne pevam. Bilo je ponuda i iz emisije „Nikad nije kasno“, ali nisam prihvatio. Ne da srce da prelomim i za sada je tako.“
Mišina životna priča vezana je i za Matičnu sližbu grada Niša gde je dočekao zaslužnu penziju.
„To nikada ne mogu da zaboravim. Radim do 15 sati, dodjem kući sat vremena pa onda se središ i odmah ideš u Najs na svirku i tako punih 18 godina. To je ljubav prema muzici koja traje do dana današnjeg.“
Ponovo sam ovde u pesmi, priči i njegovim osećanjima, planirajući sutra, pričajući o našem svetu, ne o nekoj nepoznatoj planeti. U očima njegovim uplela se i suza iz daleka vidljiva, izatkana iz nedraga od najtanje svile još neprobuđene. Dobro razumem i njegovu setu i utisak nadjačava misao. Miša Jovanović ne hoda bez cilja jer za njega ništa nije nemoguće i daleko.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
