Možda je “lako u Švedskoj”, ali ništa ne pada s neba osim kiše

Šta se dešava sa ljudima u Srbiji? Zašto je toliko duboko ukorenjen strah? Svi žele promenu, ali niko zaista ne veruje u to. Sve je u negaciji i odustaje se i pre nego što se počne. Ne postoji plan. Ne postoji ideja. I kad ih ima, bivaju ugušene od uplašenih, apatičnih i negativnih. I nisu krivi samo političari. Aman njih je nekoliko stotina, onih “važnijih” i manje, a koliko je “običnih” građana? Znatno više, zar ne? A ko čini sve te političare, sve one ljude koji su na bilo kom mestu sa koga upravljaju. Pa vaši rođaci, prijatelji, poznanici… Je li tako? I zašto kriviti prestonicu za sve nevolje u ostalim delovima države? Ne kažem da je jednostavno, ali kada će ljudi preuzeti odgovornost za sebe, svoju kuću, opštinu, grad…? Gde su nestali domaćini? Кako je moguće da i dalje važi mišljenje da je u gradu sve bolje i deca iz manjih mesta i dalje beže u velike gradove i to po nagovoru svojih roditelja? Nije vam jasno da ima mnogo onih koji su rođeni i odrasli na asfaltu pa beže odatle. Šta mislite zbog čega? Da bi vama napravili mesta?

Кod nas se izgleda solidarnost pojavi samo kad su velike nevolje. U međuvremenu svako gleda samo sebe i svoju korist. Ne postoji društveno-koristan rad. Ne postoji svest o opštem dobru, o zajedništvu. Čast izuzecima, volonterima, širokogrudim ljudima…

Roditelji, pustite decu da budu deca. Da se igraju napolju po svakom vremenu. Da se isprljaju. Da pocepaju nešto, da se ogrebu, naprave sebi modricu. Od toga se raste, zar ne? Šta će detetu u prvom razredu osnovne škole mobilni telefon? Realno, za šta mu treba? Pa kad mu ga i kupite, molim vas barem ga naučite da ga ne nosi u džepu od pantalona. Dete koje se razvija… I slobodno mu organizujte da radi nešto, da pomogne, da obavi neki poslić. Organizujte decu iz kraja. Iz odeljenja. Predložite nastavnicima, učiteljima…. Pokažite deci da je moguće živeti i drugačije. Daleko od toga da mislim da su moja deca savršena ili ja savršena mama. Pravimo i mi greške. Ali trudimo se i da ih ispravimo. Da postanemo bolji. Nije važno čije dete je prvo prohodalo, progovorilo ili naučilo da čita i piše. Ne takmičite se međusobno time. Ne stvarajte bespotrebne komplekse ni sebi ni deci. Svi smo mi različiti i jedinstveni. Ne gurajte decu u kalupe i ne gušite ih nizom vanškolskih aktivnosti za koje realno odvajate velike sume novca, samo zato što “svi idu”. Posmatrajte svoje dete, odrastajte zajedno s njim i pomozite mu da nađe svoj put. Ne gurajte ga na svoj ili nečiji tuđi. Učite ga da voli ljude, da voli svoj grad, zemlju u kojoj živi. Da je dobro pomoći. Da nije sramota posaditi nešto, očistiti, popraviti, napraviti… svojim rukama. Naprotiv.

Možda nekad jeste potrebno da se sklonimo iz svakodnevice i pogledamo iz tuđe perspektive. Možda meni sada jeste lakše da govorim o tome. Možda je “lako u Švedskoj”, ali ništa ne pada s neba osim kiše. Za sve drugo moramo sami da se pobrinemo. Znate, koliko god vi zamišljali da su ljudi ovde bogati i da lako žive, to nije zato što se razbacuju svojim novcem. Ovde mame i tate ne plaćaju ekskurzije deci svake godine. Nema toga. Tek u šestom razredu se ide na jednodnevni (eventualno dvodnevni, što je stvar internog dogovora) izlet. Gde će se ići zavisi od toga koliko novca deca sama skupe. Prodajom. Raznim aktivnostima. Isto tako se skuplja novac i za klub u kome se trenira. Moje dete je jutros od 7 sati ujutru po kiši skupljalo otpatke po gradu. I sutra ujutru će. Sledećeg vikenda neko drugo dete. I tako sve do sredine septembra, deca na smenu doprinose svom klubu, a istovremeno se uče da vrednuju i poštuju rad, da ličnim primerom nauče da nije lako zaraditi novac i kao i da treba voditi računa o čistoći. Jer, kad dete javno mora da čisti tuđe smeće verovatno će razmisliti pre nego što ga samo baci. Jedna stvar je govoriti detetu od malena gde se smeće baca, a gde ne, i zašto, a sasvim nešto drugo praksa. I to slobodno primenite i na sve druge oblasti. I znate šta? Moja dete koje od malena stavi papirić u svoj džep, ako nema kante u blizini, ali smežse jutros sa osmehom na licu vratilo kući. A otišlo je u suzama. Subota, rano jutro, hladno i sitna kiša. Ni vama se ne bi išlo, zar ne? Nemojte puštati svoje prinčeve i princeze da vikendom spavaju do podne. Nikome malo fizičkog rada nije donelo štete. Naprotiv.

Ljubim vas sad sve i želim prijatan vikend, a vi bar malko razmislite kako da budete deo promene. Ne neko drugi. Vi.

Autor:
Dragana Mladenović-Spasić
16. april 2020. · Ludvika, Dalarna, Švedska

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.