Hladno sumorno prolećno jutro. Teško za poverovati, zar ne? Vožnja bicikle po ovom vremenu i nije baš preporučljiva, pogotovu ako je ruta preko gradskog polja, bivšeg, a kako se čini i sadašnjeg industrijskog dela ovog antičkog grada. Nedelja je, letnje računanje vremena samo što je krenulo. Uštedećemo jedan sat sunca.
Dok polako izlazim iz grada i ulazim u nešto što je sredinom dvadesetog veka bio ponos i dika naše socijalističke zajednice, shvatam da i u ovom veku ima mesta za soc realizam, koji brižno čuvaju isti ljudi koji su ga gradili.
Po njihovom izgledu i pogledu u očima, ne mogu da zaključim da li su svesni da je to vreme prošlo, ili su toliko jaki u svom stremljenju da udarnički nastupaju do kraja vremena. Krajolik je onakav kakav se očekuje, vrlo jasno se vidi da je tu nekada bilo veoma komotno i prilagođeno čoveku.
Danas sve izgleda isto, osim što je preko prolivena ogromna količina mašinskog ulja, prašine i zaborava. Definitivno fali ženska ruka. One su na vreme shvatile da ovde samo gube vreme. Tvrdoglavi junaci su nastavili da uvrću svojim francuskim ključevima, liju čelik i oblikuju ga ogromnim pneumatskim čekićem koji me drži budnim svojim nepravilnim ritmom.
Odjekuje cela hala u kojoj se, opet, iz svojih razloga danas nalazim. Moja hala je nekih pedeset metara udaljena od one sa čekićem, ali sam potpuno upućen u njegov rad. Tek ponekad, neki od udarnika izađe da mobilnim telefonom prve generacije javi svojima da će se vratiti malo kasnije. Za njega ne postoji nedelja.
Kao da ne živi u modernom socijalizmu. Alati su ostali isti, samo se gazda promenio, pa udri i subotom i nedeljom, i danju i noću. Čini mi se da bi radnička glava polomila taj prokleti čekić. Moguće je da sam se ipak našao u nekom vremenskom džepu, gde je vreme stalo, a materija nastavila da rđa i propada. Na svakih sto metara u fabričkom krugu mogu se videti hrpe starih rasklimanih stolica, kutija za alat, pa čak i jedan kiper sa jugoslovenskim registarskim tablicama.
Moram priznati da nije u lošem stanju, mnogo gore mašine brekću urbanim ulicama ovog grada. Potpuno prirodno, osetio sam specifičnu glad i u najbližem hipermarketu, bez korpe ušao, naručio dvesta grama salame osrednjeg kvaliteta i niske cene, jedan beli hleb i trijumfalno obezbedio sebi doručak koga se ne bi postideo nijedan pošteni proleter. Taj doručak je tek petina moje dnevnice, dobro je, a pola hleba ću vratiti kući.
Posle doručka me je pritisao san, kome sam se jedva odupro. Vreme sporta i razonode Radio Beograda me je držalo budnim. Govorili su o Asimu Ferhatoviću. Definitivno sam prošao kroz crvotočinu. Čujem glasove Duška Radovića, Đuze Stojiljkovića, Žarka Obračevića. Prijaju mi i opuštaju me.
Odjeci vremena koga naizgled više nema, a nekako sam zaglavljen u njemu i nema izlaza. Samo ovaj moj na hali. Povlačim ogromnu metalnu rezu i odlazim nazad u svoj život, tako dalek ovom imaginarnom. Čeka me realnost dvadeset prvog veka. Sreća pa sam sa sobom poneo onu drugu polovinu belog hleba.
Piše: Miloš Rašić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
