Pod mikrofinansiranjem se podrazumeva finansiranje najugroženijeg sektora stanovništva, odnosno dela populacije kome su vrata banaka zatvorena. Status mikrofinansijskih institucija u Srbiji i svetu nije isti. Na planeti danas posluje oko 8000 organizacija koje imaju portfolio sa preko 19 miliona klijenata i 3 milijarde evra. U Srbiji je situacija drugačija, jer postojanje MF institucija nije zakonom regulisano.
Do 2003. je postojalo odobrenje Narodne banke Srbije za plasiranje kredita iz donacija, najpre UNHCR-a, a zatim i drugih investitora. Nakon toga je krenula saradnja sa poslovnim bankama, koje su davale kredite u svoje ime, a iz sredstava mikrofinansijskih organizacija. Takav način rada je postojao do 2005. kada je donet zakon kojim je i to zaustavljeno. Poslovanje defakto MF institucija, koje su kod nas registrovane kao društva za konsalting, svelo se na rad kroz ’’rupu u zakonu’’.
Način rada je sledeći: mikrofinansijska institucija bira klijenta koji će dobiti zajam, njemu kredit plasira banka, tako da u izveštaju iz kreditnog biroa stoji da fizičko lice ima kredit u banci. Sam korisnik kredita je neko ko ne zadovoljava uslove banaka, pa je samim tim vrlo rizičan. Banka taj rizik umanjuje na vrlo jednostavan način, od MFI-a traži depozit u iznosu kredita, a nekada i veći. Na taj način banka ne ulazi u rizik, a mikrofinansijer svom korisniku, preko posrednika plasira sredstva. Tu su na kraju svi zadovoljni, klijent jer je dobio novac koji mu niko drugi nije mogao dati, banka jer je dobila klijenta i MFI jer je plasirao svoja sredstva.
Sva ova gungula izazavana nepostojanjem adekvatnog zakona smeta svim učesnicima. Klijent zbog svih nagomilanih troskova obrade kredita i angažovanja čak dve firme plaća astronomsku kamatu, čak 5 puta veću od regularne bankarske, MFI deo ’’kolača’’ deli sa bankom i zbog visoke kamate ne stiče popularnost kakvu slične organizacije imaju u svetu, a banka iako zarađuje bez rizika, može da pokvari svoj reputacioni rizik, jer ipak, bar na papiru ona daj kredit sa ’’zelenakom kamatom.’’
Domaći teren mikrofinasija su zemlje u razvoju. Ovakav vid finansiranja ima ključnu ulogu u formiranju i kontrolisanom razvoju malih i srednjih preduzeća i smanjenju stope nezaposlenosti samozapošljavanjem i otvaranjem novih radnih mesta. Osim finasijske bitna je i nefinansijska strana usluge, a tu se pre svega misli na savetovanje klijenata, edukaciju i redovni monitoring.
Tvorac mikrofinansiranja je profesor ekonomije iz Bangladeša Muhhhamed Junus. Bio je prvi koji se okrenuo sistematskom finansiranju siromašnih slojeva stanovništva. Junus je u praksu sproveo svoju teoriju po kojoj su ljudi uz relativno mala finansijska sredstva otpočinjali privatni biznis. Poljoprivrednici su ulagali u mehanizaciju ili stočni fond, krojačice kupovale bolje mašine, pekari nove peći i na taj način podizali produktivnost na viši nivo. Ovakav koncept finansiranja je ekspresno našao plodno tle u svim delovima sveta u gde ima ljudi koji žive ispod granica siromaštva.
Da li je Junusova ideja uspela ili ne govori sledeći podatak: banka Gramin, koju je on osnovao još 1976. trenutno ima više od 9 miliona klijenata u više od 3000 filijala u 45 država. Za kraj još jedno podsećanje, Junus je 2006. dobio Nobelovu nagradu za mir.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
