Sve češće se mogu čuti vapaji lidera evropskih zemalja kojima se priziva neki novi Maršalov plan, koji bi trebalo da izvuče Evropu iz nadolazeće krize. Mnogi su čuli za plan, mnogi i znaju ponešto, ali nije loše podsetiti se o kakvom se paketu mera radi.
Da bi se sve razumelo, tačnije kako su i zašto SAD pomogle razrušenoj Evropi, moramo se vratiti na finiš I svetskog rata. Svi mi dobro znamo kako i zašto je počeo Veliki rat i ko je na kojoj strani nišana bio, takođe znamo da je Amerika bila na strani pobednika. Upravo su Sjedinjene države bile jezičak na vagi koji je rešio konačnog pobednika ili bar ubrzao kraj. Vodeći političari sa one strane Atlantika su mudro čekali i procenjivali ko je jači i bliži pobedi, a onda su 1917, tri godine od početka sukoba, rešili da uđu u rat. Za Ameriku je to bio rat (kao i svi posle Građanskog) koji će voditi van svoje teritorije. Izvojevana pobeda i neznatni gubici u ljudstvu i resursima su bili dovoljni da SAD nakon I svetskog rata postanu svetska sila.
Usledio je još krvaviji II svetski rat, ponovo su Amerikanci iskoristili udaljenost od Evrope i opet ratovali van svoje teritorije. Gubici su im bili mnogo veći nego u prethodnom ratu, ali je konkurencija među velikim silama prošla još gore. Sile pobednice, Velika Britanija, Rusija i Francuska su iz rata izašle razušene, sa desetkovanim stanovništvom i uništenom privredom, poražena Nemačka je prošla još gore. Za razliku od njih, privreda SAD nije bila unazađena, naprotiv.
Osetili su Amerikanci da je pravi trenutak da se nametnu kao svetski lideri. Kao jedinog konkurenta u toj trci imali su SSSR i komunističke države. Računica je bila jasna, bilo je neophodno ’’odbraniti’’ Evropu od Sovjeta. Trebalo je spasiti Veliku Britaniju, Holandiju, Belgiju, skandinavske zemlje, a posebno obratiti pažnju na Francusku i Italiju u kojima su komunističke partije bile jak faktor.
Amerikanci su prva ulaganja u razrušenu Evropu počeli jos 1945. ali pomoć od 15 milijardi dolara nije imala gotovo nikakvog efekta. Nešto je trebalo promeniti. Američki državni sekretar za inostrane poslove, Džordž Maršal bio je pokretač ideje i vođa tima koji će plan sprovesti u delo.
Amerikanci su paket pomoći, vrlo mudro ponudili svim zemljama Evrope, uključujući tu i satelite SSSR-a. Očekivano, Staljin i njegove marionete su kategorički odbili ponudu. Titova Jugoslavija je najpre, zbog bliskih veza za Sovjetima, odbila, ali je nakon zahlađenja na relaciji Staljin – Broz, 1949. promenila mišljenje, i ipak izvukla korist, ekonomsku, ali i vojnu.
Za razliku od prvih 15 milijardi dolara američke pomoći, čiji je efekat bio slab, Maršal je nudio nešto manje, 13 milijardi, što bi po današnjim merilima iznosilo oko 110 milijardi dolara. Za razliku od prvog paketa, korišćenje novca iz Maršalovog plana se moralo strogo kontrolisati, uz uslov da države korisnice moraju da imaju zajednički cilj, odnosno da usmeravaju svoje ekonomije jedna na drugu i naravno na američku. U tu svrhu je oformljena Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (1948.) iz koje je nastala Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (1960.).
Pokretanje Maršalovog plana je definitivno podelilo Evropu na kapitalističku i socijalističku. Pomoć je prihvatilo 16 država, a najviše novca dobili su: Velika Britanija 3,3 milijarde, Francuska 2,3, Italija 1,2, Holandija 1,1. Bruto nacionalni proizvod SAD je u tom periodu iznosio 41 milijardu dolara.
Najveće obezbeđenje američke investicije bio je uslov da se sredstva moraju upotrebiti za kupovinu industrijske opreme i sirovina u SAD. Rezultati plana su bili ekspresni, već posle godinu dana počelo je najboljih 5 godina u istoriji zapadnoevropske privrede, industrijska proizvodnja je povećana za 35%, glad i siromaštvo su iskorenjeni, a životni standard ubrzano napredovao.
Na kraju se može reći da su svi učesnici bili zadovoljni, Evropljani su izbegli katastrofu i ponovo postali bogato društvo u svetskim okvirima, a Amerika je postala predvodnik Zapadnog sveta. Trasiran je put za formiranje NATO-a (1949.), osnovana je i Evropska zajednica za ugalj i čelik (1951.), preteča Evropske ekonomske zajednice (1957.) od koje je nastala Evropska unija (1993.).
Kada evropski lideri danas pominju novi Maršalov plan, ne misle nužno na američko finansiranje, već na jedinstveni projekat starih znalaca, SAD i EU, ali tu treba računati i na nove igrače, kojih nije bilo 1945.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
