Majka sina jedinca i… moj stan da se proda

Vidim, i dalje te svrbe prsti. Ja nemam mnogo vremena za net i ne stignem sve da pročitam, ali sam ti vid’la one priče žena koje su same.

I ja sam ti i dalje sama. Znam ja da ćeš odma’ da me meteš u neki tvoj blog, ali me pa baš briga. Kad su mogle onako iskreno da govore one uspešne, koje ceo svet zna, pa još imenom i sa slikom, svaka im čast na tome, slobodno piši i o meni. Ionako niko nema da me prepozna. Ko mene zna?

Ja ti, kao što i sama znaš, nikad nisam bila neka ženska za kojom bi se muški okretali. Ovako mala, zdepasta, a i sa ovim kilogramima oduvek mučim muku, znala sam, otkad već, gde mi je mesto. I nisam se zanosila pričama ni snovima o princu i ostalim konjima. Oduvek sma bila realna i želela sebi nekog, nekog tako… dobrodušnog, časnog muškarca sa kojim bih mogla da nađem zajednički jezik, da stvorimo porodicu, dom, decu… život.

Nisam ti ja umela ni da flertujem, vaspitana sam da žensko mora da  bude smerno i krotko, da čeka Njegov prvi korak, da ne zanoveta mnogo, ali i da ne da na sebe, ono, da bude ženska za noć il dve. Pa sam tako samovala, mukovala i… čekala, u nadi.

Onda je krenulo sve po zlu. Razbole se brat, za njim obole i otac. Ja, rastrzana između potrebe da pomognem majci, oko oca, snaji, oko brata i dece, ne znam kud ću. Posao, jedna kuća, druga kuća, ko će još i o sebi da razmišlja.

Prvo mi umre tata. Pre toga nas je podelio, mene i brata, ne želeći da za sobom, ko onoliki svet, ostavi decu posvađanu oko nasledstva. Brat je dobio kuću, onoliko dece i ne bi moglo da živi u stanu koji je meni pripao.

Često sam pila kafu sa komšinicom s prvog sprata. I kad je sama, udovica je bez dece pa je sama živela, a i onda kada bi joj u goste dolazila sestra. Bivalo je to retko, jer ta  njena sestra iz Smederevske Palanke koja nije imala stan pa se mučila  po tuđim kućama, živela sa sinom jedincem, neoženjenim.

Fina je ona i pre bila prema meni, ne mogu da kažem, uvek bi me pitala kako sam, raspitivala se o tati dok je bio živ, o mami, bratu… o svemu. Žalila se na malu penziju, pominjala sina jedinca, posebno kad bi ostala više dana, a nije mu nakuvala dovoljno da ima za to vreme.

Ne znam kako mi tada nije palo u oči to njeno posebno interesovanje za mene, mislim za mene lično, ne za familiju, oca, brata, bratovljevu decu, koje je počelo baš onda kada nas je jadni tata podelio. Za života svog. Nekako baš u to vreme ja sam počela njoj mnogooo da se sviđam i stalno mi je pominjala svog sina jedinca i kako je neoženjen i kako bi se usrećila neka, kako je on fin, dobar, vredan, pošten… Pa je počela sve češće da obilazi sestru.

Vrlo brzo došla je sa njim. Sinom jedincem. Imao neke zarađene dane, pa da dete malo digne glavu, da vidi tetku (koje se godinama nije setio), da prošeta…

Nije on neki, al’ u onoj tuzi za tatom, opterećena bratovljevom bolešću i maminom brigom i za mene, kad i ona ode, prihvatih ja da se družim sa sinom jedincem. Majka ga hvali, tetka samo klimanjem glave potvrđuje, moja majka srećna da se, eto, našo neko i za mene… trajalo je to naše druženje sve dok me nije pozvao kod sebe dok mu je mama bila u Nišu kod sestre. Od tada sam bila verenica, uskoro već i nevenčana žena. Onako, među nama.

Nije mi bilo čudno što nije želeo veridbu, pa tati još nismo stavili ni godinu, a i brat mi bolestan, ni što nije hteo  odmah decu. Slagali smo se, onako, nikad se nismo nešto posebno sukobljavali, ja sam i dalje bila rastrzana oko  porodičnih i obaveza na poslu, kad sam u Nišu, i  odlazaka vikendom u Palanku.

Mama sina jedinca je bila čas u Nišu, sve duže jer sam mu vikendom ja kuvala, čas u Palanci, ponekad i iznenada banuvši.

Pa smo onda, zajedno sa njom, pravili planove za budućnost. Svadba, posao za mene u Palanci, deca, kuća… Da se najpre proda moj stan i da se na nekom placu koji je  njenom sinu jedincu ostao od oca, pravi kuća. Tako je rekla. Ja se nećkam,a ona nas sve češće iznenadi svojim dolaskom dok sam ja u Palanci i odmah počne da raspreda priču o kući.

-Stan da se proda i da se gradi kuća na placu njenog sina, a na čije ime, na njegovo- uzviknula je jednog dana moja majka, kad sam joj se napokon požalila na presiju kojoj su me sve češće izlagali prilikom tih, sve mučnijih susreta- Nikako, jesi li me čula, nikako da nisi to uradila, makar čitavog života ostala sama! Šta ona misli, ni svadbe, ni venčanja, ni dece, oni bi odmah da se proda stan!? Tvoj stan, za njegovu kuću, na njegovom placu! Samo preko mene mtrve.

Kad me je sutradan pozvao, jer ja nisam zvala iako mi je rekao da mu javim šta smo odlučili, mogla sam samo da mu potvrdim ono što sam mu i sama govorila- stan ostaje u mom vlasništvu.

Nije me začudilo njegovo ćutanje, nekako sam to i očekivala. Nije mi mnogo čudno ni to što me nesuđena tetka više ne poziva na kafu, niti dolazi kod nas.

Jedino mi nije jasno zašto majka sina jedinca više ne dolazi da obilazi rođenu sestru.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.