Dugo sam se dvoumila (čitavih sedam minuta, dok sam, iznervirana, žustro koračala od izlaska iz autobusa do svoje kuće) da li da o ovome što hoću, pišem. Ili da dignem ruke od ispravljanja krivih Drina naše stvarnosti, kad je, sve češće pomislim… sve već otišlo dođavola. No, budući da je u svem ovom galimatijasu koji me ostavlja bez teksta mesta našla i jedna svetla tačka, da krenem od nje. U stilu: imam jednu lepu i dve ružne vesti.
Dilema mi je bila vezana upravo za tu svetliju tačku, budući da je, površni kakvi jesmo, neki mogu protumačiti i kao sukob interesa, te otud odmah i ograda: to, što Niške vesti povremeno objavljuju po koji tekst s mog bloga, dogovor je mimo bilo kakvih finansijskih elemenata (čitati: niti sam plaćena, niti im plaćam) pa stoga mogu da im hvalim (ili kudim, ako mi je ćef) firmu do mile volje.
Iskrena da budem City cafe je moje najomiljenije mesto za kafenisanje (ne kaže se tako, ali i za “sladoledisanje” i svako ostalo slađenje) u omiljenom mi bulevarskom parku. Kako i ne bi bilo, kada se svaki gost kojeg sam odvela tamo oduševio ponudom, uslugom, lokacijom i svime ostalim što ovaj kafe nudi. A i lako je objasniti onima kojima on nije stalna adresa: kad se popneš stepenicama pa levo, kada ideš iz pravca crkve). Još i ovo da napomenem: nedavno sam imala goste, ekipa novosadskih blogera i ruskih novinara kojima su oni pokazivali Srbiju) i bili su baš baš prijatno iznenađeni izborom jela za lagani doručak koji, usput, može da te drži i sve do večere.
Ovoga puta želim da pohvalim jednu devojku koja preko leta radi kao konobarica. Nisam je pitala za ime, ali… šta da vam kažem, već posle prve rečenice vidi se da je reč o izuzetnom čeljadetu. I da je vaspitana, i da je obrazovana, i da je ljubazna i kulturna, a to što je usput i lepa za ovu priču i nije mnogo važno. Sem što, eto i to da primetim… neka druga na njenom mestu našla bi već način da unovči tu svoju lepotu, i bez konobarisanja, proćelavih dobrostojećih sponzora željnih mladosti ionako je na svakom ćošku, ponekad izgleda da ih ima više nego potencijalnih sponzoruša.
Sve u svemu, da mi nije rekla kako od jeseni studira medicinu, javno bih apelovala na vlasnika kafea da je zaposli – za stalno. I da joj da duplu platu, jer njen odnos prema poslu uistinu to zaslužuje.
A sad ono – ružno.
Situacija broj jedan: vozač zglobnog bulevarskog autobusa vozi toliko očajno, da samo što nisam pala prilikom ulaska kod bulevarske pijace, nastojeći da negde spustim torbu prepunu voća i povrća. Tek kada sam nekako, iako sam jako stabilna inače, uspela da sednem, u strahu da mi se dinje i krastavci ne otkotrljaju busom, videla sam razlog njegove vožnje u kojoj bi se i krompiri raspali.
- Molim vas da sklonite taj telefon sa uveta i da nas vozite kao ljude.
- Šta tebe briga za moj telefon?
- Briga me je, jer sam mogla ruku da polomim kad sam ušla.
- Šta me briga i da si glavu polomila.
- Kako možeš tako da govoriš gospođi, sram te bilo – dovikuje mu jedan putnik.
- Slikaj ga ako imaš kameru – dovikuje meni drugi.
- Čuo si, prestani tako da voziš, zaradićeš disciplinsku prijavu – kažem mu dok jednom rukom pokušavam da pronađem mobilni telefon, ispod malina koje sam stavila u tašnu, inače bi se pretvorile u sok dok nas je on drmusao sa sve busom koji je vozio kabadahijski.
Pošto je, pod pritiskom ostalih putnika, ipak odložio telefon, nastavio je da se svađa u stilu: ko ste vi, šta mi možete, idite, odmah me prijavite, ne možete mi ništa.
Nisam ga fotografisala, ali sam na kraju zapisala brojeve tablica: zglobni autobus, Bulevar Nemanjića, danas oko 11.20, čini mi se niških registracionih tablica s brojem: 11 93 eo. Crnomanjast punačak vozač, tu negde tridesetih godina.
Ne očekujem, doduše, nikakve efekte, po njega samog.
No, ono što je pozitivno u ovoj priči jeste podrška saputnika, kakvu nikada do sada nisam dobila ni u jednoj situaciji kada sam regovala, što zbog maltretiranja kondukterke od strane putnika (što sam takođe pisala za ovaj portal), što zbog bahatosti kontrolora (iako uvek, ali uvek baš, imam kartu). I što očekujem da nam poraste kolektivna svest pa da se sve više uključujemo u reakcije kada nam nešto smeta i kada ne sme da se radi tako kako se radi. Ili da i sami, prvi reagujemo. Tu nam, znate i sami, država malo ili nikako ne može pomoći.
Situacija broj dva: idem sredinom trotoara preko puta Železničke stanice, juče oko 7.30. Baš kada sam prolazila pored trafike na kojoj se prodaju mekike, jedno deset santimetara od mene proleće automobil, onako, kao kad vam golub proleti uz sam nos, a vi se tek onda pitate šta to bi. Prodavačica mekika mi viče, sklanjaj se, sklanjaj se, a ja kao ukopana stojim i samo joj tiho kažem: pa sad je već kasno… dok ona dovikuje ženi koja je kupovala mekike da je zaboravila kusur.
Ljudi koji stoje na autobuskom stajalištu razrogačili oči… posle se kaju što nisu zapisali tablice, što nisu fotografisali bahatog nasilnika, kojem je malo to što je prošišao kroz crveno svetlo na semaforu, popevši se na trotoar, nego zaustavlja kola i vraća se, da bije vozača uredno zaustavljenog jer je, zaboga, crveno… i to samo zato što nije dao gas kao i on pa da prođu na narandžasto.
Onaj čovek, i sam zbunjen, ćuti od čuda koje ga je snašlo, a na moje “sram te bilo” bahati dovikuje uvrede, onakve kakve i inače očajni muškarci bez kulture i samopouzdanja, s viškom nasilničkih gena, dovikuju ženama kada su svesni svojih pogrešaka.
– Sada mu se ne žuri – komentariše prolaznica, podsećajući na one dve sestre koje je jedan, sličan njemu, pokosio u Durlanu.
U poslednje vreme, eto nastavljam da budem lična, ali verujem da mi nećete mnogo zameriti, nastojim da zažmurim na ružne stvari. Valjda ih je toliko u svakom našem danu, s godinama sve više, i valjda se multipliciraju na svaku našu kritiku negativnih pojava, da mi se čini iluzornim progovarati, javno, ma koliko sve to uistinu zaslužuje osudu. Pa sam počela da hvalim: čim vidim vaspitanog mališana koji me iznenadi svojom finoćom i nekim lepim postupkom prema bilo kome, ne propustim priliku da ga javno pohvalim; čim neki mladić, devojka, mlad čovek… ustupi mesto starijem, nemoćnom ili bolesnom (što je nekada bio red) takođe mu uputim lepe reči; čim neki nadrndani penzioner koga ni deca ne poštuju pa svoje frustracije leči na kukavnim kasirkama, stanem u njihovu odbranu…
No,ovo danas i juče ne želim da prećutim. Pa ovaj tekst, umesto za svoj blog, pišem za Niške vesti u želji da ga pročita što više ljudi. Da nekoga bar pokrene… da ne ćutimo i dalje kao što danas u proseku ćutimo, iako bi trebalo da vrištimo na sav glas. Jer, ma koliko bili nezadovoljni vlašču… ovom, prethodnom, onom sutra… postoje i stvari koje nijedna i nikakva vlast ne može da reši. To moramo sami, odnosno, brže i efikasnije ćemo to postići ako damo i svoj doprinos, ako regujemo na ono što ne valja. Kao što, recimo, to čini gotovo svaki stanovnik onog dela Evrope kojem težimo. Verujte mi na reč, ako se i sami niste uverili u to. Nije kod njih taj red iznikao niotkuda. Morali su i oni da se potrude. Da ga poštuju i da one bahate među njima nateraju da ga poštuju.
NEGOSLAVA’S blog
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
