Moja priča

Ljubav dovela Angelu iz Nemačke u Niš gde skoro četiri decenije drži časove nemačkog

Angela Fišer najpoznatija je profesorka nemačkog jezika u Nišu što je i razumljivo jer stanovnike tog grada, ali i drugih mesta u našoj zemlji nemački podučava već 36 godina.

Nemački jezik u njenoj školi do sada je naučilo više hiljada srednjoškolaca, lekara, medicisnkih sestara, inženjera, veterinara, arhitetekata… Karijeru profesora nemačkog jezika započela je u niškoj gimnaziji „Svetozar Marković“ i na Radničkom univerzitetu, a nastavila je u školi koju je sama otvorila 1990. godine.
Njena životna priča je zaista zaniljiva, mnogi bi rekli „filmska“. Rodjena je u mestu Viderau kraj Lajpciga, a u Lajpcigu je završila studije nemačkog jezika i istorije. Ljubav prema Branislavu Markoviću dovela ju je na jug Srbije 1985. godine u niško naselje Gabrovac i od tada je stanovnik tog dela Niša. Fišer je za agenciju kazala da je supruga upoznala na Crnom moru u Bugarskoj, u vreme dok je još bila studentkinja.
„To je bila ljubav na prvi pogled i to zaista velika ljubav. Branislav nije znao nemački, ali je govorio ruski, a i ja sam u to vreme vrlo lepo govorila taj jezik pa smo se tako sporazumevali. Ostali smo u vezi i nakon povratka sa odmora. Nije bilo interneta, pa smo svakodnevno pisali pisma“, rekla je Fišer.
Tokom dvogodišnjeg zabavljanja, dodala je, vidjali su se dva puta godišnje i već tada su doneli odluku da po završetku njenih studija nastave da žive zajedno. Neko vreme, dodala je, razmišljali su da li da žive u Lajpcigu gde je ona imala stan ili u Gabrovcu, u kući Branislavljevih roditelja.
„Odlučili smo se za Jugoslaviju, zato što je Branislav i tada imao probleme sa vidom, tako da je bilo jednostavnije da nastavimo živimo u sredini koja mu je dobro poznata. Osim toga Jugoslavija je u to vreme bila nešto posebno, bila je razvijena zemlja“, objasnila je Fišer.
Dolazak u Jugoslaviju, rekla je, za nju nije bilo žrtvovanje, već izazov i prilika da upozna jedan novi svet i novu kulturu. Kako je kazala, početak nije bio lak jer nije znala jezik, a bilo je ljudi koji nisu odmah shvatali da ne govori srpski, već su mislili da ne čuje pa su zbog toga govorili glasnije i ponavljali ono što su hteli da joj kažu.
„Posle par meseci naučila sam jezik dovoljno da mogu da se sporazumevam. U medjuvremenu je i suprug naučio nemački, tako da sa njim u kući ponekad pričam na srpskom, a ponekad na nemačkom. Sa sinom i ćerkom od njihovog rodjenja govorima isključivo na nemačkom, a sada i sa unucima, petogodišnjom Sarom i dvogodišnjim Filipom“, izjavila je Fišer.
Vrlo brzo nakon dolaska u Gabrovac, dodala je, počela je da radi kao profesor nemačkog jezika u gimnaziji „Svetozar Marković“ i na Radničkom univerzitetu.
„U to vreme sam baš puno radila jer smo suprug i ja želeli da napravimo svoju kuću. Po dolasku iz Nemačke živeli smo u kući njegovih roditelja, što mi je bilo vrlo čudno jer je to bio mali prostor, a nas je bilo više. Tu je živela i sestra mog supruga. U Nemačkoj sam uvek živela u nekom velikom prostoru, najpre u roditeljskoj kući, a potom u sopstvenom stanu u Lajpcigu“, objasnila je Fišer.
Kako je kazala, prvih godina zajedničkog života radila je mnogo i naporno, ali je za to imala punu podršku supruga, koji joj je mnogo pomagao i u kuhinji i oko čuvanja dece, što mukarci u to vreme nisu radili.
„Imala sam časove prepodne u školi, a uveče na Radničkom unverzitetu. Nije bilo nikakve šanse da se posle škole vraćam u Gabrovac jer su autobuske linije bile retke, a nismo imali sopstveni auto. U pauzi izmedju časova u gimnaziji i na Radničkom univerzitetu držala sam časove nemačkog po kućama“, izjavila je Fišer.
Odlazila je na posao, dodala je, autobusom koji je kretao u šest, a vraćala se kući tek u ponoć. Mukotrpan rad, kazala je, polako je davao svoje rezultate, počeli su da grade svoj sospstveni dom u Gabrovcu i radovali se svakoj sobi koju su uspevali da naprave.
„Vremena su bila takva da je posao u školi bio veoma malo nagradjen. Iako sam mnogo volela da radim u gimnaziji i na Radničkom univerzitetu odlučila sam se da 1990. godine otvorim sopstvenu školu nemačkog jezika jer sam uvidela da privatnim časovima mnogo više mogu da zaradim. Bila je to prva privatna škola stranog jezika u Nišu“, objasnila je Fišer.
Nemački jezik u njenoj privatnoj školi, dodala je, do sada je učilo više hiljada ljudi svih generacija počev od srednjoškolaca. Objasnila je da medju njenim učenicima nije bilo najviše lekara i medicinskih sestara kao što se obično misli, već ljudi najrazličitijih zanimanja.
„Uvek je interesovanje za učenje jezika bilo veliko. Čak i u vreme inflacije, bombardovanja i ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije imala sam više kandidata nego što sam mogla primiti u školu. Moji sin i ćerka sada takodje drže časove nemačkog jezika, tako da imam mnogo više slobodnog vremana, naročito zbog toga što je sin preuzeo neke organizacione i administrativne poslove u školi“, istakla je Fišer.
Ona je kazala da je tokom tokom dugogodišnje profesorske karijere upoznala mnogo divnih ljudi, a sa mnogima je ostala u kontaktu i nakon što su naučili nemački.
„Svi ti divni ljudi sa kojima radim upravo su ono što čini moj posao tako posebnim i zbog čega tako puno volim da radim. Smatram da ljudi koji se odluče da nauče jedan strani jezik veoma posebni i srećna sam zbog toga što mogu da im pomognem da ga nauče“, objasnila je Fišer.
Dodala je da sama nikada nije imala priliku da na kursevima uči srpski jezik, već ga je naučila sama, uz pomoć supruga, ljudi koji su je okruživali i gramatika koje je nabavljala.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

3 Komentara

  1. JEDNOM NAM JE PRIČALA DA JOJ JE NAJTEŽE BILO DA NAUČI TETKA, TEČA , UJKA, UJNA , JETRVA ,DEVER , ZAOVA, SVASTIKA , ZET, SNAJA,ŠURNJAJA, ŠURAK , I NAUČILA JE I ZNA .

    1. Angela je divna gospođa, supruga, majka, snaha moga brata, koji je obožavao i divio se njenoj dobroti i umjeću
      Angela, ljubi te cijela Banja Luka.

  2. Veliki pozdrav za Profesorku!!! 2000-te god. Sam bio njen učenik i evo već 20 god. u Minhenu.
    Hvala na trudu koji ste uložili da me nesto naučite.
    Pozdrav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button