Kroz liturgije i lekovitu vodu manastir Svetog Jovana Krstitelja i dalje živi

U gustoj šumi iznad sela Krajkovac nalazi se manastir Svetog Jovana Krstitelja. Unutar zidina sveštenik je 7. jula držao liturgiju. Šest traktora, jedan kvad i nekoliko terenskih vozila parkiranih ispred manastira svedoče o ljudima i deci koji su na liturgiju došli. Odabir vozila nije slučajan, jer zbog neravnog terena drugačijim prevozom ne bi mogli da dođu.

Meštatnin sela Krajkovac Zlatimir Milojević manastir pamti  još iz detinjstva, kada su čuvali stoku i kraj manastira provodili vreme. Seća se da je u njegovom detinjstvu tu tekla i reka, a hram je već tada bio oronuo.

„Crkva je bila orunula, pala je još onda. I ja kad sam bio dete već je bila pala, urušila se i tako je pamtim iz detinjstva”, kaže Milojević.

Pre nešto više od dve decenije, meštani su odlučili da pomognu u rekonstrukciji crkve. Zbog sna koji je sanjao, jedan čovek iz Kovanluka crkvi je odlučio da pokloni jagnje. Zlatimirova žena predložila je da jagnje prodaju i od tih para kupe materijal za obnovu crkve. Zajedno sa prethodnim sveštenikom Slobodanom Stankovićem sarađivali su na rekonstrukciji. Ipak, Zlatimir pamti da su nailazili i na poteškoće. Uprkos tome, skoro svi meštani doprineli su rekonstrukciji.

Temelji manastira datiraju iz 14. veka. To dokazuju predavanja, ali i spisi koji se čuvaju u dubrovačkom arhivu. Kada je osnovan manastir, monasi su se bavili poljoprivredom, imali su svoje ribnjake i pčele.

Svoju proizvodnju i robu nosili su u Dubrovnik, gde su trgovali sa Dubrovčanima. Manastir je rušen za vreme Turaka, a zatim je ponovo obnovljen. Ipak, već više od četiri veka u njemu nema manastirskog života.

Protojerej Siniša Piljanović ističe da su se najpre žitelji zaseoka Sibovac sela Krajkovca uključili i sa blaženopočivšim sveštenikom obnovili crkvu.

„2001. godine su se vernici, najpre žitelji sela, odnosno zaseoka Sibovac sela Krajkovac i cele parohije uključili zajedno sa sveštenikom Slobodanom Stankovićem, blaženopočivšim, i onda su obnovili napravili ovu crkvicu, svetinju, da možemo nesmetamo da održavamo bogosluženje i da nastavimo taj niz duhovnih i bogoslužbenih aktivnosti, evo skoro već 900 godina”, ističe Piljanović.

On navodi i da su ljudi uvek dolazili i molili se Bogu i Svetom Jovanu. Kako kaže, danas sve više ljudi dolazi u crkvu.

„Ljudi su uvek dolazili ovde, Bogu se molili, Svetom Jovanu. Nikada nisu prekidali taj manastirski sabor koji se održava ovde svake godine 7. jula”, ističe Piljanović.

Osim 7. jula, kada se slavi rođenje Svetog Jovana Krstitelja, liturgija se ovde služi i i 11. septembra – na usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja.

„Ali judi ne dolaze samo tada. Postala je praksa, odnosno potreba za molitvom i u druge dane kada to vreme i uslovi dozvoljavaju”, objašnjava Piljanović.

Ovu svetinju ne posećuju samo meštani jer je upravo u njoj mnogima uslišena molitva. Postoje brojna svedočanstva koja govore o dobrobitima ovog hrama i uslišenim molitvama. Svedočanstva se naročito vezuju za ljude sa očnim bolestima i ženama koje nisu mogle da imaju decu.

Voda koja leči očne bolesti

Nadomak hrama nalazi se izvor sa vodom za koju se veruje da leči očne bolesti. Vodu karakteriše bakarna boja, a protojerej naglašava da se u tome vidi Božje delo.

„Prosto se vidi i da je to Božje delanje, Božje stvaranje, kao i sve što je oko nas Bog stvorio, a ne čovečje. Tako se samim tim i oseća i svedoči Božje prisustvo i prisustvo Svetog Jovana i blagodati Božje na ovom svetom mestu”, kaže protojerej Piljanović. 

O dobrobiti vode svedoči i Goran Marković. On navodi da ljudi stalno dolaze, uzimaju vodu i kažu da pomaže. On ima 70 godina, a za dobrobit vode zna celog života.

„Uvek ima neko da dolazi. Tu prolaze ljudi, znaju. Dovodili su i decu”, priča Marković.

Voda se ne pije, već se njom peru oči. Pored izvora, nalazi se i lonče, te osim rukama, i njim može da se zahvati voda.

Neadekvatni put najveći problem

Crkva meštanima mnogo znači. Tu se okupljaju, druže i sećaju starih vremena. U crkvu dolaze i ljudi iz inostranstva, ali i oni iz drugih sela. Ipak, neadekvatan put do crkve najveći je problem. Da je put bolji, bilo bi više ljudi, smatra Zlatimir.

„Put je očajan. Obećavali su iz opštine da nam to poprave, da nam urade nešto, ali to se sve završava na obećanjima. Ranije su koristili buldožere i svodilo se na to da su zdravu podlogu skidali da bi popunjavali rupe”, objašnjava Zlatimir. Poslednji primer koji Zlatimir izdvaja je posipanje šljunka tamo gde on nije bio potreban.

Da crkva povezuje ljude svedoče i brojni primeri, ali i protojerej Piljanović. Kako navodi, sabori, ili sobori kako su se ranije zvali u narodu, zato i postoje.

„Dakle, to je suština održavanja ovih sabora. Pre svega, da se vratimo veri, da se podsetimo šta je to vera, da održavamo, očuvamo ovu svetinju. A i da se ljudi povezuju, ne samo na saborima nego na nedeljnim liturgijama”, ističe protojerej.

Ipak, kada je u pitanju neadekvatni put,  on deli mišljenje meštana i upravo u putu vidi jedan od problema.

U budućnosti se planira izgradnja zvonika koji hramu nedostaje jer prilikom rekonstrukcije početkom ovog veka nije bilo dovoljno sredstava.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.