Od nestašnog dečaka do prvaka Baleta Teatra Ševčenko u Kijevu, a potom i prvaka u Narodnom pozorištu u Beogradu, Konstantin Kostjukov sledio je svoje snove i bio uporan u nameri da ostvari sve što zamisli. Želja da u svemu uvek bude najbolji popločala mu je put do najvećih svetskih scena, a aplauzi publike davali su mu snagu da istraje u borbi da svojom igrom učini stvarnost lepšom.
Nakon velikog broja aktivnih godina na baletskoj sceni, odigranih preko 200 koncerata, ove godine rešio je da se oprosti od igračke karijere i to Gala koncertima sa prvacima baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, sa kojima nastupa po čitavoj Srbiji.
„Nije mi opraštanje mnogo teško palo jer ostajem i dalje u baletu, ne zatvaram vrata svog posla i ne idem potpuno u penziju“, istakao je Kostjukov u intervjuu za Niške Vesti.
Obavljaće i dalje funkciju direktora Beogradskog baleta, radiće na koreografijama, predstavama, pomagaće igračima, i radiće u svojoj baletskoj školi, tako da će publika ubuduće moći češće da ga vidi i u ulozi koreografa.
Težak put do uspeha
Morao je da se odrekne mnogih stvari jer je već u osam ujutro trebalo da bude u baletskoj školi, a vraćao se tek oko sedam uveče. Samo nedelja mu je bila slobodna.
„Imao sam snage da uradim domaće zadatke iz redovne škole i već bih bio u krevetu.Tako sam polako izgubio društvo iz ulice. Nakon svih mojih traženja skrivenih blaga po rodnom gradu konačno sam uplovio u jedan drugi svet koji me je potpuno osvojio. Uvek sam, u želji da fasciniram publiku, tražio neke svoje trikove. Ako hoćeš što pre da postaneš prvi igrač potrebna su velika odricanja, a pravi profesionalac mora uvek da se pridržava režima ishrane i vremena za odmor“, ističe briljantni igrač koji je 1991. godine kao prvak dobio angažman u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, a publiku je očarao ulogama u Labudovom jezeru, Don Kihotu, Uspavanoj lepotici, Žizeli, Dami s kamelijama, Šeherezadi, Romeu i Juliji, Odiseju…
Mnogo toga će pamtiti u svojoj igračkoj karijeri. Kaže, bilo je lepih, ali i ružnih trenutaka. Kako je uvek sebe maksimalno davao, pratile su ga i povrede. Telo čine živa tkiva, koja mogu da popucaju, da se ukoče, ugrče. To su trenuci koji su za njega bili bolni, ali o ružnim stvarima se trudi da ne razmišlja.
„Sreća pa je lepih trenutaka mnogo više. Svake godine se dešavalo nešto novo. Stvaranje, maštanje, iznenađenja šta možeš da uradiš, šta tvoje telo može da uradi, to su trenuci koji se pamte. Ostaće mi u sećanju poznanstva sa drugim umetnicima, brojna gostovanja, festivali, uspešne predstave, aplauzi, traženje još, kada shvatiš da te je neko primetio da si poseban i da to što radiš vredi i za nekog ima poseban smisao“, rekao je Kostjukov Niškim Vestima.
Pamtiće i Niš, pre svega kao veliki grad koji ima bogatu istoriju, kao jako prijatan grad u kome su mu se dešavale samo lepe stvari.
„Mislim da su ljudi koji žive u Nišu svesni toga i to ih obavezuje da budu jedna od najkulturnijih publika koju sam ja sreo. Uvek mi je drago da dođem u Niš i kada sam ovde skoro da ne vidim razliku da li sam u Nišu ili u Beogradu. Publika ovde zna da oceni, proceni, da reaguje, kako da reaguje i uvek bude atmosfera predivna. Meni samo preostije da poželim ovom gradu da ima što više manifestacija kulture, da ima bolji život, umetnički i kulturni, ali i ekonomski. Svi preživljavamo krizu, ali nam i dan danas pomažu manifestacije kulture da makar na trenutak zaboravimo ovu crnu svakodnevnicu“, istakao je Kostjukov.
Nišlije vole balet, ali na žalost ovaj grad nema baletsku školu, niti baletsku scenu. Kostjukov kaže da je svuda u svetu tako. Samo veliki centri imaju tu privilegiju da se bave baletskom umetnošću. Osim u Rusiji.
„Niš nije mali grad, ima puno stanovnika, mogo dece. Ljudi ovog dela Srbije su muzikalni. Talenat bi trebalo da podržimo, a svako dete bi trebalo da ima jednake šanse da oproba sebe u više pravaca. Baletska škola Luj Da Vičo ima svoje odseke u Čačku, Kragujevcu, možda bi Grad trebao da pokrene inicijativu o otvaranju odseka i u Nišu“, rekao je Kostjukov.
Na njegovom oproštajnom koncertu u Nišu nastupili su igrači Baletske škole Elene Pilipenko. Drago mu je bilo što je na sceni video mnogo talentovane dece, ali i jednog dečaka, jer ističe muški kadar je deficitaran u baletskoj umetnosti svuda u svetu osim u Rusiji.
„Ne znam zašto je to tako.. verovatno zato što je simbol baleta balerina. To je potpuno pogrešno. Balet je igra, a po meni čak više muška igra, jer je potreban ritam, snaga celog tela, a ne samo gracioznost“, ocenjuje prvak baleta i dodaje: „Nisu svi muškarci spremni za odricanja koja zahteva baletska umetnost. Moraju da vode računa o ishrani, da dosta uče razvlače tetive, da bude maksimalno fizički spreman. Muškarci vole malo da igraju košarku, malo fudbal, ali ne i da budu u potpunosti posvećeni. Posebno ljudi ovog podneblja vole da uživaju u životu, a ne da se žrtvuju. Kada sve to sabereš onda je jasno zašto nema muškaraca.“
Sa druge strane to je prednost za muškarce. Baletska umetnost, ne samo u Srbiji nego i u svetu je u krizi zbog nedostatka muških kadrova, tako da je svaki muškarac koji se bavi baletom već u prednosti u odnosu na devojke. Naravno ako mogu da igraju, ako nemaju dve leve noge imaće zagarantovan posao već od 18. godine, rekao je Kostjukov.
Ne može svako da se bavi baletom
Balet je kompletna profesija i njom ne može da se bavi svako. Potrebno je da jedna osoba poseduje više talenata i široku lepezu mogućnosti. Pre svega potrebna je muzikalnost, objašnjava Konstantin Kostjukov.
„Ne mora da bude savršen muzičar i da ima apsolutni sluh, ali mora da ima osećaj za ritam, da ga pogodi i da ga taj ritam drži. Bez ritma nema igre, nebino da li je balet u pitanju ili neka druga igra. Bitne su i fizičke mogućnosti, savitljivost, fleksibilnost, mora da ima skok, mišiće. Telo igrača baleta mora maksimalno da progovori, da ima kordinaciju. Čovek koji nema kordinaciju, ko ne može da se savije, da se prelomi, on nema šta da traži u baletu“, kaže Kostjukov.
Dodaje da baletski igrač treba da bude i maštovit, ali i da bude sposoban za improvizaciju. Ne sme da bude stegnut, stidljiv, ukočen. Deca koja vole da se eksponiraju i pričom i igrom su uspešnija od dece koja su stidljiva i povučena.
„Deca koja su stidljiva na sceni će biti neprimetna. Ona neće ništa pružiti publici. Neće zračiti“, kazao je Kosjukov objašnjavajući zbog čega je ovo kompleksno zanimanje za koje se baletski umetnici školuju čak osam godina.
U ovom brzom vremenu je konstatno prisutna jurnjava za parama ili politikom, biznisom, i ne shvatamo koliko je današnje vreme loše po nas. Ljudi sebi treba da vrate emocije. Čovek ne može da živi bez ljubavi, a u baletu se najviše priča o ljubavi – zbog toga pozivam sve ljude da dolaze u pozorišta, gledaju balet i predstave i time vrate ljubav i sve emocije koje su zaboravili, zaključuje Kostjukov u intervjuu za Niške Vesti.
Čitajte još: Ljubav je obeležila moz život u Jugoslaviji
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
