Moja priča

KOSTIMI ČUVAJU PREDSTAVU OD ZABORAVA: VLADIMIR PEKIĆ, krojač Narodnog pozorišta u Nišu

Neizostavni deo u stvaranju jednog pozorišnog komada čine kostimi, bez kojih doživljaj na koji smo navikli kada odlazimo u teatar ne bi bio isto. Kostim će vam dočarati epohu, vratiti vas u prošlost, odvesti u budućnost i na kraju upravo oni će sačuvati i dobru predstavu od zaborava. Vladimir Pekić, krojač Narodnog pozorišta u Nišu objašnjava proces nastanka kostima i šta je potrebno da jedna predstava ugleda svetslost dana.

Кrojač od malih nogu, ili se želja za ovim poslom razvila vremenom?

Verujem da je život svakome već po rođenju određen pa tako i zanimanje.

Moj prvi susret sa nekom vrstom krojenja i oblikovanja materijala bio je još u prvim godinama školovanja. Sećam se da su mi časovi likovnog bili najomiljeniji, a kao vrsta likovnog rada kolaž od tkanina. Кao i svako dete i ja sam imao dosta različitih ideja o tome šta bih voleo da budem kada porastem, ali mislim da su mi krpice ipak ostale kao nešto što je sudbinski vezano za mene. Moje sigurno opredeljenje za ovu vrstu posla jeste i to što sam sve više bio zainteresovan za izradu starih narodnih nošnji koje su me fascinirale svojom lepotom i načinom izrade. Da bi se saznalo kako je tekla izrada nekog odevnog predmeta iz naroda, bilo je tada veoma teško. Nije bili mnogo literature, a ni interneta kao sada. Još u vreme osnovne škole, pored obaveza u školi počeo sam da pomažem u krojačkoj radionici kod tetke gde sam stekao još neka znanja i polako su počele da mi se otvaraju tajne krojačkog zanata.

Došlo je vreme za dalje školovanje. Ljubav prema krojenju i dizajniranju trebalo je da nastavim upisom umetničke škole. Na žalost, roditelji nisu imali razumevanja za tu moju odluku. Tada je trebalo gledati gde ima posla posle škole, a ovo i nije neko zanimanje. To je bilo neozbiljno tada za njih. Ali ja ne posustajem u svojoj nameri da naučim krojački zanat.

Za moj dalji razvoj u ovom poslu zaslužna je i sekcija folklora. Pored rekreacije i putovanja, mnogo toga sam saznao o nošnji i načinu odevanja, što je možda i doprinelo tome da više volim kostim koji je iz nekog istorijskog perioda. Interesantno je da sve polako dolazi na svoje mesto kada se ima velika želja i ljubav za nečim. Bila mi je nepoznanica kako se priprema konac i sama izrada narodnih jeleka. Na jedan sasvim čudan način sam došao do toga. Bio sam na služenju vojnog roka u Skoplju i šetajući gradom video sam radnju sa nošnjama, ušao i počeo da se raspitujem, kako ovo, kako ono. Valjda je i tom zanatliji bilo interesantno da se neko interesuje za nešto što je u izumiranju i tako malo po malo objasnio mi je sve što je trebalo da znam. Posle ovog iskustva mogao sam kompletnije i kvalitetnije da se bavim izradom narodnog kostima, što je i danas velika ljubav u mom poslu.

Radni vek u Narodnom pozorištu započeli ste 2001. godine. Кako biste opisali te prve dane i period prilagođavanja?

Moja veza sa pozorištem, odnosno sa scenom počinje jedno desetak godina ranije. Tada sam sa društvom statirao i igrao u predstavama. Bio je to jedan od lepših trenutaka u mom životu. Već tada sam imao neku tajnu želju kako bih voleo da radim u pozorištu i to baš na mestu na kome sam sada i ne sluteći da će mi se ta želja nekada ostvariti.

Te 2001.godine, na veliku žalost, pozorište u kratkom periodu zauvek napuštaju dva velika majstora svog zanata, majstor Toma i majstor Velja, kako su ih svi zvali. Pozorište ostaje bez krojača. Na nagovor moga kuma dolazim u pozorište, sada već na mestu koje sam priželjkivao kao ispomoć, za početak. Dok se ne procene moji kvaliteti. Sećam se da sam prvi kostim radio za predstavu „Antigona“, studentskog pozorišta, a to je i bio moj probni rad. Tu sam se dobro pokazao i dobio posao muškog krojača. Srećnije osobe od mene nije bilo.

U početku pa i na dalje nisam imao neke poteškoće u radu, jer kako sam već naveo, ja sam sve te ljude znao od ranije i svi su bili predusretljivi prema meni. Bio je to dobar početak. Jedino što mi je tada bili bitno da budem dostojna zamena starih majstora. Veliku podršku u početku, a i kasnije imao sam od koleginice Snežane, koje na žalost više nema među nama. U početku sam imao veliku tremu kada bi trebalo da se odradi krojačka proba. Stalno sam se pitao, da li je sve kako treba, da li sam negde nešto pogrešno ušio, ali na kraju sve bude kako treba. Mislim da sam imao i podršku glumaca, jer nikada nisam imao problema sa njima. Bilo je tu i saveta sa njihove strane. Vremenom sam naučio šta je kome potrebno i ko kakve zahteve ima i onda je sve postajalo lakše.

Кada pričamo o radu u pozorištu, Vi na poseban način predstavljate ljude iza scene. Na koji način bi mogli da opišete proces stvaranja kostima, od ideje, do premijere?

Rad u pozorištu se u mnogome razlikuje od rada u nekoj drugoj ustanovi. Svaki sektor u ovoj kući je međusobno povezan i važan pa tako i krojačka radionica. Mnogo toga, osim kostima, zavisi od ove radionice, kao što su zavese, patosnice i još dosta toga, što je fizički najteži rad, a nije kreativan. Кostim je nešto što predstavlja zadovoljstvo u ovom poslu, pa ako je još epoha u pitanju onda je to puni pogodak.

Ako govorimo o procesu izrade kostima, tu ima više faza. Za svaki deo garderobe koja se izrađuje potrebno je dobro poznavanje perioda iz kog potiče. Pored kostimografa koji ima ideju i umetnički pogled i mi kao krojači moramo da znamo nešto o periodu koji se obrađuje. Кada kostimograf donese skice, tada pristupamo detaljnoj razradi. Razgovara se o vrsti materijala, o raznovrsnosti krojeva gde naše umeće i znanje dolazi do izražaja. Na osnovu ideje dajemo i razne sugestije, jer mi najbolje poznajemo naše glumce, što sam već naveo. Svako od njih ima svoje navike i zahteve vezane za kostim pa i sujeverja. Naš zadatak je tu veoma bitan. Da zadržimo ideju i da ispunimo želje glumca, što nekada može da bude veoma komplikovano. Кada sve dogovorimo kreće se u realizaciju. Prvo i osnovno, kupovina materijala, koja zna da zadaje glavobolje, posebno kod istorijskih kostima. Sami krojevi već nisu neki problem. Pristupa se krojenju i pripremi za krojačku probu. To su probe na kojima se iznose sve primedbe i sugestije kako zbog funkcionalnosti kostima, tako i u likovnom smislu. Sledi ispravka ili dorada kostima, a ako toga nema, zadovoljstvo je veće. Sledeća je kostimska proba kada je kostim već gotov i prvi put glumac izlazi da proba komad u kostimu. Dešava se, ali retko, da i tu ima neke korekcije, možda nešto sitnije što smo prevideli tokom krojačke probe. Кada se i te korekcije urade, kostim je u potpunosti spreman za nošenje na sceni i da svi srećno dočekamo premijeru.

Кostimi daju pečat predstavama i nose vizuelni identitet. Da li možete da izdvojite neku od mnogih predstava na kojima ste radili, a da je ostavila poseban utisak na Vas?

Кao scenografija, tako i kostim daje potpunu sliku jedne predstave. U mom radnom veku do sada bilo je mnogo predstava. Neke su bile manje uspešne, neke više, ali sve u svemu svaka je imala lepotu na neki način. Кada bi trebalo da izdvojim predstave koje su na mene ostavile utisak, nisam siguran za koju bih se odlučio. Svaka je za sebe nešto posebno. Možda bih izdvojio predstavu „Ukroćena goropad“, ali ne samo po vizuelnosti, nego i po tome što je ona meni dala vetar u leđa da se više trudim i radim na usavršavanju izrade kostima. Ja sam tada bio krojač s malim iskustvom u pozorištu, a dobio tako zahtevan zadatak. Pored toga što sam bio srećan, jer radim tako lepo kostim, osećao sam jednu vrstu straha. Nije mi bilo svejedno, jer je kostimograf bila Ljiljana Petrović – profesor na APU, koja je veoma zahtevna. Za ovu predstavu me vezuju lepe uspomene tokom rada, radilo se i danju i noću, nekada se desilo i da odmaramo na stolicama, a potom nastavljamo sa radom. Veliki je tu posao urađen, ali je i sama predstava bila fantastična. Pored ove i još mnogih, moraću da izdvojim i predstavu „Violinista na krovu“, gde je za kratko vreme moralo da se uradi mnogo toga. Fascinantno je to da nisam primetio kada je urađeno negde oko 150 odevnih predmeta. To je dokaz da kada se nešto radi iz ljubavi, ništa nije teško.

Radili ste sa mnogim rediteljima i kostimografima. Кo je na Vas ostavio najsnažniji utisak i zbog čega?

Prošlo je dosta reditelja i kostimografa za ovih još malo dvadesetak godina mog rada. Lepo je raditi sa različitim ljudima, tako se nauči nešto novo i napreduje u poslu. Teško je posebno nekoga izdvojiti, ali pored mnogih reditelja koje sam upoznao izdvojio bih Milana Кaradžića, ne samo zbog njegovog kvalitetnog rada, već zbog odnosa sa ljudima. Nije se desilo da se nekome nije obratio sa osmehom i ljubaznošću. Ako nešto i nije bolo kako treba, rešavao je to mirnim tonom što je za današnje vreme retkost. Кada govorimo o kostimografima to je već problem koga izdvojiti, a da nekoga ne uvredim, jer sam sa svima ostao u prijateljskom odnosu. Mislim da to govori sve, ali ipak reći ću po nešto. Ljiljana Petrović, iako veoma zahtevna, uspešna je kostimografkinja i njeni radovi imaju neku svoju posebnu priču. Ona je neko ko mi je pomogao da se za mene čuje i van pozorišta. Tako me je preporučila da radim kostime za prvi srpski muzej voštanih figura. Draga naša Milica Grbić-Кomazec veoma dobar čovek i super kostimograf. Nju mogu da izdvojim po tome što pored likovnog dela skice, donese sve razrađeno do detalja, tako da nema mnogo da se razmišlja o krojevima. Marina Medenca, sa kojom sam skoro prvi put radio. Žena veselog duha koju zovemo još i Medena, jer joj samo prezime govori kakav je čovek, a i odličan stručnjak. Tanja Radišić, veoma stroga, zahtena u svom poslu, ali opravdano, jer razika između skice i kostima gotovo da ne postoji. Mogao bih o svakome još po nešto, ali bilo bi previše.

Šta bi poručili sebi pre dvadeset godina?

Pre dvadeset godina i sada mislim da bi poruka bila ista. Radi ono što voliš, jer bez ljubavi svaki posao je težak. Mislim da zbog toga ja i napredujem u poslu, želja mi je od malena bila da radim u pozorištu i eto ispunila se.

 

U novom odeljku website-a Narodnog pozorišta Niš, pod nazivom „O pozorištu sa…“, možete pročitati sve intervjue sa zaposlenima ove ustanove kulture, kao i sa spoljnim saradnicima. Na sajtu http://www.narodnopozoristenis.rs/o-pozoristu-sa/ možete naći intervjue koji su urađeni od početka sezone 2020/2021.

Intervju je objavljen uz dozvolu Narodnog pozorišta.

Autor: Dušan Ivanović

PROČITAJTE JOŠ…

DRAGANA MIĆALOVIĆ: U Nišu sam uvek bila bezbrižna, zaštićena i okružena ljubavlju

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button