Ko je glasao za gradonačelnika iz opozicije? Ili koga je uvek briga za studente?

U Skupštini grada Niša septembra se odigrao jedan od onih političkih performansa koji se kod nas već smatraju normalnim. Rezultat glasanja o smeni gradonačelnika Dragoslava Pavlovića bio je istorijski paradoksalan.

Vlast ima 31 odbornika.
Opozicija 30 odbornika.
Protiv smene 32 odbornika i jedan listić nevažeći, znaci 33. Ko je uljez?

Matematika je jasna: dvoje opozicionih odbornika glasalo je ZA gradonačelnika, jedan direktno, drugi preko nevažećeg listića.

A politika je još jasnija: tog dana svi o tome kako će da otkriju uljeza a sada svi ćute.

Jer pitanje koje gori u vazduhu nije „ko nije došao“, nego, ko je od onih koji jesu došli „spasio gradonačelnika“?
I zašto se javnost tada bombardovala pričama o „odsutnima“, kada se ključ ne nalazi u nečijoj praznoj stolici, nego u tuđoj punoj savesti?

Zašto se ćuti?

Zato što bi svako priznanje o preletanju, trgovini, dogovoru, simpatiji ili strahu urušilo sve narative. I one vlasti o „jedinstvu“. I one opozicije o „borbi“. I one građana o „promeni“.

A najviše bi urušilo priču koju slušamo već godinama:
da je u Nišu jasno ko je vlast, ko opozicija, ko izdaja, ko otpor, ko interes a ko narod.

Septembra na Skupštini grada Niša se pokazalo suprotno. Sve je zamagljeno, skriveno, prelomljeno u tajnosti glasanja.
I zato se ćuti.
Ćutaće se i dalje, jer politička trgovina uvek traži tišinu. Uvek.

Ali, ja nisam bio u Skupštini da ćutim.
Ja nisam glasao jer nisam deo igre!

Rekao sam već i ponoviću još jednom, jasno i glasno:

Neću učestvovati u radu Skupštine, niti biti alat bilo jedne bilo druge strane, dok studenti stoje na ulicama i dok se njihovi zahtevi ne ispune.

To je moj princip.
A princip nije etiketa koja se menja kad dune vetar.

Dok studenti protestuju, dok mladi nose budućnost ovog grada na kiši, dok se njihova energija i njihova vera u pravdu testiraju, ne pada mi na pamet da se bavim političkom matematikom po salama koje već dugo ne liče na dom demokratije, nego na berzu.

Jedina strana na koju stajem je strana studenata.

I vlast u Nišu me je razočarala ali i opozicija čiji sam i ja odbornik me je razočarala još više.

Gledam već danima proteste i pitam se, gde su ti glasni opozicioni mudraci koji pričaju o smeni gradonačelnika? Koliko puta sam ih video među studentima? Mnoge ni jednom.

A sada se prave liderima.
Skupljaju potpise.
Prave predstavu.
A ne možemo da skupimo ni dovoljan broj odbornika za smenu, to je prava istina.

I onda se pojavi inicijativa koja nema šanse da prođe, ali ima šanse da napravi PR.
I to je cilj, ne promena, nego promocija.

Šansu ste imali, ali ste je prodali!

Ako već govorimo o smeni gradonačelnika, o „principima“, „otporu“, „časti“ i „promeni“ onda se vratimo malo više od godinu dana unazad.

Tada je neko iz tzv. opozicije u Nišu „prodao veru za večeru“.
Da tada nismo ušli u Skupštinu, danas bismo imali nove izbore.
Bili bismo na čistom terenu, sa čistim odnosima.
Bez trgovine.
Bez zakulisnih dogovora.

Ali, šansa je prodata.
A danas se ti isti ljudi predstavljaju kao neko ko ima moralni kredibilitet da ruši gradonačelnika?
Mene takva opozicija ne ubeđuje ni u šta.

Zašto ne vraćam mandat?

Pitali su me i ovo.
Pa evo jednostavnog odgovora.

Mandat mi nije dala nijedna partija. Dali su ga građani Niša.

I neću da ga „čuvam“ za stranke ili grupe građana koje su spremne da ga zamene za bilo koju sitnu političku trgovinu.
Kada bih ga vratio, otvorio bih vrata upravo onima koji na politiku gledaju kao na tržnicu, a na odbornički mandat kao na tezgu.

Zato moj mandat ostaje. Ne kao čin moći, nego kao čin otpora.
Simbol da postoji makar jedan čovek u politici koji ne pristaje na „to je normalno“ i „to se tako radi“.

Pa, o čemu se onda radi?

Radi se o sledećem:

• Dvoje opozicionih odbornika je „spasilo“ gradonačelnika.
• Svi se prave da se to nije desilo.
• Niko nema hrabrosti da kaže ko je i zašto.
• I vlast i opozicija pokušavaju da kontrolišu narativ.
• Studenti su jedini iskreni učesnici političkog života u ovom gradu.
• Njihovi zahtevi su jedini koji nisu motivisani interesom.

Ovo više nije borba za funkcije. Ovo je borba za obraz. Za grad. Za decu ovog grada koja su pokazala više hrabrosti nego cela Skupština zajedno.

I zato ovo pišem
Ne da branim gradonačelnika.
Ne da napadam opoziciju.
Niti da bilo koga štitim.

Ovo pišem jer Niš zaslužuje istinu.
I zato što studentima dugujemo mnogo više nego političkim kombinacijama.
Dok god njihova borba traje, moj mandat stoji kao podsetnik da politika sme i mora da bude nešto časno.

A oni koji su septembra glasali tajno, neka bar znaju jedno:

Istina uvek ispliva. A politika vođena trgovinom uvek potone.

I potonuće opet.
Ovaj put mnogo brže nego što misle.

Instalirajte iOS ili Android aplikaciju

Niške Vesti