Mlogo mi ubava taj čaša, što jes-jes, zatoj sam ti i sipala u nju sok. Od baz, sama sam ga praila, ja ič ne volim ovija kupovni, sve mi na prašak merišu. A i ovaj moa čaška ubava i najvolim iz nju da pijem. Nemoj da misliš, izedem te, ja da nemam pa sam zatoj iznela rasparene čaše. Imam jošte jednu, istu ko taj tvoa, doduše malkička je okrnjena, al se toj i ne vidi i ako ne znaš, neće ni premetiš.
Donese mi obe snajka onuj godinu kad započemo kuću za nji da prajimo, moj Sima jošte beše živ. Vika “na ti, babo, za vas dvojička taman će je, što da ji vrljam, mlogo su skupe bile al se nekako brž pokršiše pa si nakupuvamo druge“. I takoj se ja dobi do skupe čaše, jednu celu i jednu okrnjenu.
A kuću privršimo, fala Gospodu da i ja malko danem sas dušu, ne može se, dete, ostare se pa mi se dosadi, eve tebe da ti reknem, njim se nesam smejala ič ni požalim, stra me će reknu, ete, mati ni neće pride. Кuj te pituje možeš li, boli li te nešto… al, ću ji vidim kad dojdu u moe godine.
Ne mogu da reknem, nesu me terali ič da secam ništa, ni cigle, ni malter, ni daske i crepovi, ko za ovuj našu malečku kuću što sam se nasecala pa mi je tag i grbina popuštila, sve što je se trebalo podigne, ja sam barabar sas muži dizala i secala, ič se po toj nesam mogla slagnem jedno vreme. Al kvo ćeš, kad neje imalo kuj drugi, moj Sima u pečalbu, a neje se imalo kude spi u onoj… eno onoj kučiće ondeka, samo što se neje bilo srinulo, posle od njeg naprajimo kočinu, za drugo i neje.
Starci teoše ostanu u nju, vikaju “idete si vi u novo, nam ni dosta i ovoj“, al ja navika mojega Simu, “ko te neje sram mater i tatka d-ostajiš tam, mož li zaspiš kad legneš u novu kuću, a oni su se onolko mučili u njijan život pa da završe u onoj padalište“. Što me men briga kako drugi rabote, neka si oni njini starci i živi sarane ako ji neće gledaju, mojo je da ja ispoštujem svekra i svekrvu do onija dan. Ako ne za drugo, ono da si na decu ne navlečem prokletinju nekvu, da oni ne ispaštaju od moj bes i moju nebrigu od starci.
I za svi je imalo mesto, nesu mi smitali ič, niti su mi pa nešto dosadili, koje… čak i kad svekrva leže pa sam ju tri godine u krevet gledala, reč jedan nesam rekla. Pa takoj, sag na mene samu ovoj ne da mi je dosta, nego mi i preko glavu… moreeee, u onej druge sobe ne bi ni ulezla, samo prašinu i pavučinu trebe brišem… U ovoj sopče si mogu i spim i sedim i gotvim, za mene jednu kvo će mi više.
Al kad počemo ovuj golemu kuću da prajimo, sin mi reče, “majke, nema se ti sas ništa obnosiš, nasecala si se ti za tri života, samo će ti je obaveza da svariš na majstori, takoj sam ji moral pogodim, da ji ranimo, kude će nose ručak po ovuj žegu, sve im se ima pokvari. I usput podberi kude najdeš kuj je kvo vrljili kad ti reknu da im više ne trebe, naođuj se tuj okol nji“. Ono, sag mora strauješ i od majstori, malko-malko pa se nareknu do njina kola d-otidu, stalno im nekvo trebe, a dokle se obrneš ono ga ovoj nema, onoj se zaturilo, onoj ne znaje se kude je. A ne mož asli nji kabatiš, ima u svako selo koji edva čeka da se ovajdi od tuđo, kad se nekude ljudi zamaju pa tag i ne biraju, dovate kvo im oko vidi.
Ne žalim ti se ja, izedem te, moji su, kome ću se najdem ako ne na moji, samo, mlogo mi je se dosadilo dokle je se taj kuća prajila. Ja sama, taman se poče kuća praji, moj Steva nestade, mora otrčiš i na grobje nedeljom, kravu sam jošte imala, svinje dve ranjenice, piletija, sve je se toj moralo namiri, pa gradina, pa njiva, pa gotvi svaki dan za punu kuću majstori, pa dokle sudovi omijem, a ono i vodu nemašem nego sam donosila kad presuši bunar čak ozdol, rasturila sam se, ženo.
Al se nikad nesam žalila i nesam im kukala da ne mogu, toj od mene reč jedan nesu mogli čuju. Кad mi se mlogo dosadi, navalim se na ovija ovdeka otaman, danem s dušicu pa se dizam, kvo ću, nema kuj drugi. A i milos te drži, koje… ovolku kuću prajimo, a mene da mi je nešto teško eli da mi neje dobro.
Golema, golema je kuća, tri sprata, na jedan sprat ima po tri sobe i po kujnu i kupatilo, toj mi sin i snaa spremu kad otidu u penziju pa da si ovde poviške posede, berem leti, a i za decu, svako da si ima po sprat. Ako oće da doode, sag se ko izmicaju, al vika mi sin, “ne sekiraj se majke, s godine će im i njim dojde u glavu kav je ovoj ovdeka blagodet“. Uglavno, umeju sas mene da orate, kod mojega sina neje se smejalo desi da mu deca n-umeju vreve sas babe i sas dede.
I ubavško sve uredili. Sve glanc novo, sve se sija, sve najboljo što im se zasvidelo su kupili, opremiše jedan sprat, vikaju neka si deca biraju kvo oće, kad stignu.
Nemoj mi se naljutiš, dušu ti izedem, neje da ti neću pokažem, kuga ja sve nesam uvela, i mene mi milo da se povalim, za kvo sam se onolko mučila i trčala oko majstori, što su me onolko nogle izbolele, berem da vidite kvo ni je ubavško, samo… nemam više ključ. Jednu godinu zaklopiše, otoše si u Nemačko, kad ji isprati pa kad se vrnu ovdeka, ja vido… nema ga ključ visi poza vrata kude je visel. “Sinko“, vikam, “kude ste turili ključ, ne moga ga najdem“. “Auuuu, majke, žena ga turila u tašnu kad je zaklapala pa smo si ga ovdeka doneli, reče mi tek kad dojdomo, nesam ni ja znal.“
Dogodine sam se oćutala, čeka ji da vidim kvo će praje. Da li su ga pa zabrajili ostaje, nesu li, ne znam, samo otag ja im u kuću ne ulezo.
Кad dojdu, kolko pridu kude mene, pridu, ja si ovdeka sedim, kvo zgotvim ponudim ji, sin mi najvoli banicu od sukane obge, ne mi teško i usred leto da zakladem, pa kad ji zapečem, pa kad naprajim banicu, potepaju se… mekike mi svaki drugi dan traže da područaju, kvo oni zgotve, donesu mi, prati snaa po decu, ja im vikam, “nemoj mi deco donosite, baba se sve najela jošte dokle je za majstori na kuću kuvala, ništa mi više ne trebe“.
Al ni je mlogo ubava kuća, neje što je naša, al poubava u celo selo ju nema.
Iz zbirke “Jošte čekam taj reč da mi rekne“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
