Istorija jednog grada je često i priča o njegovim znamenitim građanima. Mikalo Nikolić -Kalča i Stevan Sremac, simboli zanatskog, građanskog i intelektualnog Niša sa kraja XIX I početka XX veka, ponosno krase mali Trg u centru Niša evo tačno 14 godina.
Zahvalјujući pokojnom glumcu Mlađi Nedelјkoviću koji je bio inicijator podizanja spomenika, vajaru Ivanu Felkeru i finansijeru Borislavu Đorđeviću, Kalča kao jedan od zaštitnih znakova stare varoši Niša zasluženo je zauzeo svoje mesto za kafanskim stolom ispred Kazandžijskog sokačeta zajedno sa svojim prijateljem Stevanom Sremcem.
Spomenik prikazuje ovog poznatog niškog kujundžiju i najvećeg “lovdžiju i l’žova” kako sa rukom podignutom metar i po od zemlјe, objašnjava Sremcu kolikog je afrikanskog zajca ufatio. Sa njima u društvu u kafani je i Čapa, Kalčino verno kuče. Poznat kao odličan kujundžija, dobar čovek ali veliki lažov, svaki dan započinjao je ratlukom i kafom u kafani Marger, gde je svojim “lovačkim”pričama uveseljavao narod i tadašnjeg niškog učitelja Stevana Sremca.
“Ja si nakrivim fesče na desno, frlim gunjče na levo rame, a plosku sas rakiju anasonliju za pojas, a tamburicu pod mišku”, govorio je o sebi ovaj pravi niški meraklija.
Iako rodom Bačanin, Sremac je punih 11 godina živeo i radio u oslobodjenom Nišu, zavoleo niški mentalitet i tradicionalni način života njegovih stanovnika. Južnjački humor brzo je savladao, a lakoću sa kojom se tada živelo, sklonost meraku i sevdahu, šaljive podvale koje je primao od Nišlija pretočio je u neka od svojih najpoznatijih dela “Ivkova slava” I “Zona Zamfrova”.
Kalčine priče su mu bile posebno zanimljive, jer su bile živopisne, sa dosta ,“lagarija I preterivanja”. Posebno su se izdvajale one lovačke, poput susreta sa “afričkim zajcem” koga je uhvatio golim rukama, bez puške i vernog Čape, iako je bio “velik kao tele i šaren kao zvečarka”. Iako je žarko želeo sam Sremac nikada nije išao u lov sa Kalčom jer potonji nije hteo da ga vodi sa sobom.
“Imaše naočiti oči, zajci će ni poplaši, zatoj ga ne tejasmo vodimo s ‘s nas“– govorio je Kalča. Kalča je bio nepismen pa nije mogao da čita priče o sebi koje je Sremac pisao, ali I ono što je čuo od drugih I gledao u pozorištu nije mu se dopalo. “Beli luk se ne oseća tol’ko, kol’ko njegovo pisuvanje.“–govorio je Kalča o Sremčevim pričama smatrajući da pisac preteruje. “Zašto ne turi u knjigu ono što sam mu ja kazuvaja, nego l’gaja, l’gaja – dori do Stambol!”– besno je komentarisao.
Pomenuta priča, kao i ostale lovačke Kalčine, već blizu sto godina uveseljavaju Nišlije. I to zahvaljujući knjizi “Kalčine priče”, čiji je autor rođeni Nišlija Mihailo Golubović. Sledeći Sremca, Nišlijama je ostavio anegdote o ljudima i događajima iz prošlosti ovog grada. U početku pisane kao feljton u “Politici” ubrzo su pretočene u knjigu koja je u toku XX veka zabeležila više izdanja.
P.S. Pored Sremca i Kalče za stolom nalazi se i jedna prazna stolica za sve one koji bi da budu u njihovom društvu i “porazgovaraju” sa piscem i lovcem. Na sreću ona je retko prazna. Turisti iz svih krajeva sveta je često koriste, fotografišu se, i tu fotografiju nose sa sobom kao dragu uspomenu na boravak u našem gradu.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
