Kako do posla posle zatvora?

Snežana ima pedeset godina. Na izdržavanje zatvorske kazne otišla je krajem prve decenije dvehiljaditih godina. Bila je osuđena zbog narkotika. U vreme njenog odlaska, seća se, još uvek je u upotrebi bio „bebica” telefon. Kada je izašla, dočekali su je touch telefoni, kompjuteri i semafori koji govore. Sve se promenilo – i ulica, i grad i ljudi.

„Svašta nešto razmišljaš dok si u zatvoru. Međutim, kad izađeš, udari ti šamar realnost da, ako nemaš nikoga, prvu pomoć, znači porodicu ili nekog svog da ti izađe u susret, ti si bukvalno na ulici”, kaže Snežana.

Mnogo puta je odbijena kada je tražila posao – zbog godina ili jer profil ne odgovara. Dešavalo se i da joj kažu da će se javiti i da ne dobije odgovor.

Ipak, uspela je da se zaposli u jednoj kineskoj fabrici u kojoj se u toku osmočasovnog radnog vremena sve vreme stoji. Obuka je trebalo da traje tri meseca, nakon čega se ugovor povećava na šest. U realnosti je to bilo drugačije – Snežana je radila šest meseci, a ugovori su joj bili na po mesec dana.

„Sve vreme sam imala minimalac, dok ovi što su završili sa obukom, njima se već vodilo, dobili su neki za stalno, neki na šest meseci, zavisi na kojoj su poziciji bili. I oni su imali po 15-20 hiljada posle tri meseca veću platu, a ja sam i dalje bila na minimalcu”, objašnjava Snežana.

Od stajanja su je hvatali grčevi, pa je posle šest meseci dala otkaz. Spog sporazumnog otkaza, prava na socijalnu pomoć nije imala. Kasnije je preko organizacije „Help” uspela da otvori svoj kozmetički salon.

„Videla sam da moram da budem sam svoj gazda, jer ovako nema ništa. Jer i  nisam jedina. Svi su mi rekli da nema šanse, osuđivana si, nema šanse. Mnogo njih ima koji su osuđivani. Ne mogu da se zaposle, jedino da otvore nešto svoje i da se snađu kod prijatelja, poznanika ili tako nešto”, priča ona.

Iako je mušterije nisu izbegavale, radila je tri meseca pre nego što je zbog virusa korone salon morala da zatvori. Zbog toga što nije završila srednju školu ne može ni da čisti.

„Ja se vodim sa osnovnom školom. Sad i čistačice traže sa srednjim školama. Mislim i to je sad problem u svemu tome da negde i za čistačice traže srednju školu, ako bi bilo preko agencije neke i tako nešto”, objašnjava Snežana.

Potvrda o osuđivanju najveći problem

Predsednik udruženja „Restart” Boris Štrbac navodi da određene kompanije, firme, preduzetnici i institucije i dalje traže od bivših osuđivanih lica izvod iz kaznene evidencije.

„Čim se dostavi to uverenje od policije i rešenje od suda, često budu odbijani na jedan, da kažem, pod znacima navoda, fin način, tako što se samo kaže javićemo vam ili kontaktiraćemo vas i na tome se sve završava”, objašnjava Štrbac. Nedostatak podrške jedan je od razloga što osuđenici ponovo počine neko krivično delo.

Prema Krivičnom zakoniku, „niko nema prava da traži od građanina da podnosi dokaz o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti”. Ipak, koordinatorka Odbora za ljudska prava Niš Maja Kamenov takođe navodi da poslodavci traže potvrdu da se protiv lica ne vodi sudski postupak i izvod iz kaznene evidencije.

Ona navodi da prvi dokument može da se shvati, jer se tiče budućnosti ljudi, dok se drugi odnosi na prethodni život.

„Samo ukoliko se ne tiče javnog interesa bezbednosti opšte zajednice nema zaista nikakvih razloga da se traži to”, ističe Kamenov.

Državnom organu, preduzeću, preduzetniku ili drugoj organizaciji, podaci iz kaznene evidecnije mogu se dati „ako još traju pravne posledice osude ili mere bezbednosti i ako za to postoji opravdani interes zasnovan na zakonu”.

Kamenov navodi i primer – ako bi lice konkurisalo za radno mesto koje podrazumeva kontakt sa maloletnicima, a bilo je osuđeno za krivično delo protiv maloletnika.

Iako se Zakon o zapošljavanju bazira na zabrani diskriminacije, rodnoj ravnopravnosti i afirmativnim akcijama usmerenim ka teže zapošljivim licima, Kamenov navodi da predrasude i nepoverenje onemogućavaju pronalazak posla.

„Lica kada završe kaznu zakona imaju sva ista prava i obaveze koja imaju i ostali građani koji nisu bili na odsluženju kazne zatvora. Međutim, u praksi je to jako teško ostvarivo zato što ta lica nemaju u startu jednake mogućnosti”, kaže Kamenov.

U toku služenja kazne, mnogi osuđenici ostaju bez ličnih dokumenata. Jedna od osnivača udruženja „Izlazak” Monika Žugić navodi da zbog ličnih dokumenata ovi ljudi ne mogu da uđu u proces zapošljavanja. „Mislim da je to još uvek kod nas poprilično teško i da proces oko ostvarivanja tih najosnonvnijih životnih prava, da imaš najsonovniji lični dokument, traje između tri i devet meseci. A do tada je osoba prepuštena sama sebi gde će biti, šta će raditi, kako će se snaći na ulici”, ističe Žugić.

Teže zapošljiva kategorija

U Akcionom planu za period od 2024. do 2026. godine koji je Vlada Republike Srbije usvojila 14. marta 2024. godine, u teže zapošljiva lica spadaju lica bez osnovnog i srednjeg obrazovanja, mladi do 30 godina bez radnog iskustva, žene, osobe sa invaliditetom, Romi i Romkinje, korisnici socijalne pomoći i drugih usluga socijalne zaštite. U ovu poslednju kategoriju ubrajaju se žrtve porodičnog nasilja, žrtve trgovine ljudima, mladi u domskom smeštaju, hraniteljskim i starateljskim porodicama, roditelji dece sa smetnjama u razvoju, bivši izvršioci krivičnih dela i dr.

Nakon izlaska iz zatvora, bivši osuđenici posao mogu da potraže i preko Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ). „Poslodavci koji zapošljavaju određene kategorije lica, uključujući i bivše osuđenike, mogu imati pravo na subvencije od države, kao i subvencije za samozapošljavanje”, kažu iz NSZ-a.

Ipak, na njihovoj evidenciji zaključno sa danom 30. april tekuće godine, nalazilo se svega 450 bivših osuđenika, od čega 32 žene.

„Jako je bitno da budu prihvaćeni, da budu uposleni, da budu okupirani radnom aktivnošću. Mnogi od njih su radili u zatvoru i jako je bitno da nastave”, ističe predsednik udruženja „Restart” Boris Štrbac. Dodaje da ima dosta primera bivših osuđenika koji su se na dobar i ispravan način uključili u zajednicu i društvo.

On naglašava i da je pronalazak posla nakon izlaska iz zatvora individualna stvar. Ima onih koji posao nađu odmah, dok ima i primera socijalno ugroženih. Ima i onih koji ne znaju kako se traži posao.

U okviru udruženja posluje i Restart kućni servis, u kom je radilo dosta ljudi nakon završetka kazne. Tu su dobijali sigurnost i finansijsku stabilizaciju.

Čak i kada se zaposle, to su uglavnom fizički poslovi, radni odnosi na određeno vreme, privremeno-povremeni poslovi ili programi prekvalifikacije. Kamenov ističe da se radi o poslovima sa niskim primanjima, koja ovim licima ne omogućava normalan život, plaćanje računa, alimentacije ili izdržavanje sebe i porodice. Opasnost „vreba” i od poslodavaca.

„Mnogi poslodavci zapošljavaju takva lica i na kraju čak im i ne plate ili su bukvalno na nekom probnom radu koji izlazi iz zakonskih okvira tako da zapošljavanjem takvih lica izbegavaju obaveze da zaposle nekog normalno, puno radno vreme sa ugovorom na neodređeno vreme i sa punom platom i doprinosima”, objašnjava Kamenov.

Rad i u toku služenja kazne

Štrbac navodi da na izdržavanju kazne ima primera ljudi koji znaju neki zanat. Broj onih sa visokim obrazovanjem je mali, ali ih ima.

„Ima ljudi koji su se školovali u nekoj kaznenoj ustanovi, zavodu, gde su tamo završili zanat i školu. I onda krenu da rade, tipa uvođenje struje, popravke rashladnih uređanja, poslove vezano za krečenje i uređenje prostorija, zidova”, kaže Štrbac.

Centar za obuku i stručno osposobljavanje osuđenih lica obučava osuđene za rad u zavodima ili van njih. Proizvode koji se naprave može da koristi Uprava, zavod ili drugi zavodi, a mogu i da se prodaju na tržištu.

Među zatvorskim ustanovama koje imaju proizvodnju nalazi se i Kazneno-popravni zavod (KPZ) u Beogradu – Padinska Skela. Tamo se proizvode poljoprivredni proizvodi, građevnska limarija, deo bravarskih i poslova auto-mehanike i auto-limarije. KPZ u Ćupriji ima drvenoprerađivačke i zanatske obuke, a KPZ Sremska Mitrovica dve privredne jedinice – Proleće, koje se bavi turizmom, ugostiteljstvom, ratarstvom i stočarstvom i Dubravu, koja sadrži metalski i drvni pogon, kartonažu i štampariju. KPZ u Valjevu proizvodi sanitarne kontejnere, kioske, portirnice, pokretne terenske kućice i dr. KPZ u Šapcu nema registrovanu privrednu jedinicu. Umesto toga, ima 24 hektara obradive zemlje koja snabdeva zatvorsku kuhinju, a višak se prodaje.

Rad osuđenika sastavni je deo programa kako bi se stekle i povećale radne sposobnosti, navike i znanja. Od 2015. do 2020. obuke u zavodima prošlo je njih 3100. Oni se obučavaju za zanimanja poput kuvanja, pekarstva, zavarivanja, moleraja, duboreza, krojenja, restauracije nameštaja i osnovne informatičke obuke. Sa Ministarstvom prosvete omogućen je program funkcionalnog osnovnog i srednjeg obrazovanja odraslih.

Maja Kamenov ističe da je tema bivših osuđivanih lica i dalje tabu i da nema mnogo organizacija koje se njima bave. Uglavnom su to organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i koje se finansiraju od projekata. Partnerstva sa državom – ne postoje.

„Ne postoji sistemska podrška niti neko partnerstvo između države i organizacija koje se bave zaštitom bivših osuđenika i njihovim radnim pravima. Kada se odlučuje o pravima bivših osuđenika, oni su, kao neko prema kome društvo ima veliki broj predrasuda, apsolutno odstranjeni od svakog dijaloga”, zaključuje Kamenov.

Snežana sa početka priče danas prima socijalnu pomoć u iznosu od 11.000 dinara. Bavi se i sezonskim poslovima. Kako kaže – snalazi se.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.