Malo ko zna da je u naselju Crvena Zvezda u Nišu postojala i sigurna kuća za muškarce. Više je nema, a nestala je zbog onih zbog kojih je i stvorena. Zbog žena, kaže njen tvorac Đorđe Mišić koji je poznat po tome što je osnovao prvu sigurnu kuću za muškarce na jugu Srbije. Doduše, sve se završilo kako valja jer su oni koji su pobegli od ženske ruke i muke koje su im one donele, našli sebi životne saputnice koje su po njih došle u “sklonište”.
Đorđu nedostaju njegovi štićenici, ali druženje sa njima nikada nije ni prekinuo pa se i sada sastaju dva puta nedeljno u kućici koju su napravili na “Pločama”. Mišićeva sigurna kuća nikada nije dobila zvanični status, pa tako ni finansijsku pomoć, nisu za nju organizovane humanitarne akcije ni ti su stizale donacije. I pored toga ona je živela neko vreme i bila sklonište za desetak muškaraca koji su imali problema sa ženama, a neki od njih su uz vređanje dobijali i šamare.
Mir i sigurnost su pronašli u Đorđevoj kući koji je za njih obezbedio nekoliko kreveta i hranu, a oni su mu pomagali tako što su radili na njegovom stovaruštu ogrevnog drveta. Sve su radili zajedno, kuvali, čistili, kao složna porodica, sve dok na vrata ove sigurne kuće za muškarce nije pokucala prva žena.
“Prvo došla jedna žena, kuka moli. Kažem joj da je ovo kuća za muškarce, a ona viče da nema gde. Ovakav kakav sam ja se sažalim i primim je”, kaže Đorđe. “Složili su se i ostali da ostane. Ona je preuzela na sebe kuvanje pa nam je tako na neki način olakšala. Prođe neko vreme, a na vrata zakuca i druga. Sve sam sigurniji da ju je pozvala ova prva. Dve žene je već mnogo pod jednim krovom. Malo po malo i one odvedoše dva moja štićenika. Nije mi žao zbog toga. Lepo sada žive, ali je meni nekako žao. Lepo smo se ovde družili, posebno za vreme večere”, kaže Đorđe.
Muškarcima koji su odbegli od opasnih žena društvo je uvek pravio i jedan pas. Đorđe ga je nazvao „Turski gavgalj Milenko“. Kako Đorđe kaže on je u dvorištu bio sa ozbiljnim zadatkom. Da otera iste one žene zbog kojih su se njegovi štićenici našli kod njega. Kada je Đorđe stavio ključ u bravu svoje sigurne kuće za muškarce jer su otišli svi štićenici, nestao je i pas.
“Valjda je i on sebi pronašao saputnicu”, kaže Đorđe. “Tu je u naselju. Svrati ponekad, pojede nešto i ode”.
Sada se Đorđe i njegovi klijenti okupljaju u brvnari koja se nalazi na putu Niš-Bela Palanka. Sigurna kuća je zatvorena, ali je ostalo prijeteljstvo.
“Da nije bilo moje sigurne kuće moža se ni oni ne bi skućili, sada, na moju veliku radost, srećno. Nekako sam kumovao njihovim novim životima”, kaže Đorđe. “Nadam se samo da su sada napravili pravi izbor”.
Đorđe jeste. Srećno je oženjen.
“Nije moja žena loša, ali voleo sam da budem sa muškarcima, lepo nam bilo zajedno, radili smo, pa uveče sednemo, popijemo, ispričamo se. Sada sam sam, ali bude dovoljno tema za priču kada se okupimo”, dodaje Đorđe.
Prisete se tada, valjda, i trenutaka porovedenih u sigurnoj kući za muškarce koje više nama.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
