Kad Albanci zidaju Skadar, a Gojkovica se zove Rozafa

Kad Albanci zidaju Skadar, a Gojkovica se zove Rozafa

18:59
1007
1
Niške Vesti
PODELI

Zaboravljamo li svoju istoriju? Ili je se možda, svesno ili nesvesno, nije važno, olako odričemo dopuštajući drugim narodima da nam otimaju komad po komad istorijskog pamćenja i njima popunjavaju praznine u sopstvenoj, kratkoj i oskudnoj istoriji? Ili su nas, opet možda, pogrešno učili… nas koji smo odrasli na srpskim narodnim pesmama i u čije je školovanje i izgrađivanje u ljude ugrađeno i Markovo oranje drumova, i kneževe kletva i večera, i Kosovka devojka, i Sveti Sava i ženidba Dušanova i Lazareva i… sve one pesme koje su se s kolena na koleno, najpre usmenim predanjem, a onda i pisanim putem, prenosile sve do današnjih generacija.

Da pobednici pišu istoriju, tome nas u školama nisu učili. I da miljenici svetskih moćnika nekažnjeno kradu sve: tuđe teritorije, tuđa prirodna bogatstva i duhovna dostignuća, tuđe manastire, crkve, škole, mitske i istorijske ličnosti, saznavali smo rastući i razaznajući da politika dvostrukih aršina isto (ne)delo može i da nagradi i da kazni. Sve zavisi od interesa i istorijskog trenutka u kojem se krađa desila i od toga je li kradljivac dovoljno u službi interesa onih koji mu progledavaju kroz prste ili ga čak i podstrekuju, ili je, pak, u pogrešno vreme rešio da se kiti tuđim perjem… ups, istorijom.

Neposredni povod za pitanje s početka teksta je olako prihvatanje od strane naših ljudi onoga što im se servira kao istorija prilikom obilaska zemalja s kojima osim zajedničkih granica imamo isprepletane i čitave vekove. Ne pričam napamet – imam i pisane dokaze o tome, ali umesto da nekoga izvrgavam osudi javnosti, pre ću vas zamoliti da mi verujete na reč.

Pre samo pet godinama napisala sam tekst o falsifikovanju naše istorije i predstavljanju svojom od strane  umetnika iz Albanije, koji je izložbu svojih slika sa sve ukradenim elementima naše istorije organizovao u Briselu. Koga interesuje, tekst može pročitati ovde.

Desetak domaćih portala, a možda i više, prenelo je ili citiralo ili prepričalo (šta ćete, moraju i nazovinovinari da zarade svoju platu) ovaj tekst, neki su pozvali i državu da svrsishodno reaguje u ovoj i sličnim situacijama i… prašina se slegla. Puj pike, ne važi.

Turistički vodiči u Albaniji, pretpostavljam kao i ostalima, srpskim turistima danas legendu o zidanju Skadra prezentuju kao svoju. Nesrećna Gojkovica, živa zazidana s jedinom mogućnošću da kroz otvor doji svoje dete, predstavlja im se kao Rozafa. Oni ne samo da gutaju tu priču, nego je posle prepričavaju svojim internet prijateljima, kao otkrovenje.

Strašnije od toga je samo ono, kad Srbi odu na Pag pa đuskaju na paškoj plaži Zrće. Gde je tokom Drugog svetskog rata pobijeno oko osam hiljada srpskih žena i dece, čije su kosti bacane u jame ili more. Ostrvo Pag, koje se smatra hrvatskom Ibicom,poznato je kao mesto na kojem se  svakog leta održavaju raskalašne žurke, sa sve orgijanjem i ostalim bahanalijama, a turisti se kupaju bukvalno iznad plave grobnice srpskih žena i dece, žrtava ustaša.

Hrvatska ima prelepo more i još lepša ostrva. Moramo li baš da se kupamo nad kostima svojih sunarodnika?

I za kraj, mali doprinos nacionalnom osvešćenju:

ZIDANJE SКADRA

Grad gradila tri brata rođena,
Do tri brata, tri Mrnjavčevića:
Jedno beše Vukašine kralje,
Drugo bješe Uglješa vojvoda,
Treće bješe Mrnjavčević Gojko;
Grad gradili Skadar na Bojani,
Grad gradili tri godine dana,
Tri godine sa trista majstora;
Ne mogaše temelj podignuti,
A kamoi sagraditi grada:
Što majstori za dan ga sagrade,
To sve vila za noć obaljuje.
Кad nastala godina četvrta,
Tada viče sa planine vila:
„Ne muči se, Vukašine kralje,
Ne muči se i ne harči blaga!
Ne mož, kralje, temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada,
Dok ne nađeš dva slična imena,
Dok nenađeš Stojui Stojana,
A oboje bratai sestricu,
Da zaziđeš kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
I tako ćeš sagraditi grada.“
Кad to začu Vukašine kralje,
On doziva slugu Desimira:
„Desimire, moje čedo drago,
Dosad si mi bio vjerna sluga,
A odsade moje čedo drago!
Hvataj, sine, konje u hintove,
I ponesi šest tovara blaga;
Idi, sine, preko b’jela sv’jeta,
Te ti traži, sine, Stoju i Stojana,
A oboje brata i sestricu;
Jali otmi, jal’ za blago kupi,
Dovedi ih Skadru na Bojanu,
Da ziđemo kuli u temelja,
Ne bi l’ nam se temelj obdržao,
I ne bi li sagradili grada.“
Кad to začu sluga Desimire,
On uhvati konjeu hintove,
I ponese šest tovara blaga;
Ode sluga preko b’jela sveta,
Ode tražit’ dva slična imena:
Traži slugu Stoju i Stojana,
Traži sluga tri godine dana,
Al’ ne nađe dva slična imena,
Al’ ne nađe Stoje i Stojana,
Pa se vrnu Skadru na Bojanu,
Dade kralju konje i hintove,
I dade mu šest tovara blaga:
Ja ne nađoh dva slična imena,
Ja ne nađoh Stoje i Stojana.“
Кad to začu Vukašine kralju,
On podviknu Rada neimara,
Rade viknu tri stotin’ majstora:
Gradi kralje Skadar na Bojani,
Кralje gradi, vila obaljuje,
– Ne da vila temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada!
Pa dozivlje iz planine vila:
„More, ču li, Vukašine kralju,
Ne muči se i ne harči blaga!
No eto ste tri brata rođena,
U svakoga ima vjerna ljuba;
Čija sjutra na Bojanu dođe
I donese majstorima ručak,
Ziđite je kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
Tako ćete sagraditi grada.“
Кad to začu Vukašine kralju,
On doziva dva brata rođena:
„Čujete li, moja braćo draga,
Eto vila sa planine viče,
Nije vajde što harčimo blago,
Ne da vila temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada!
Još govori sa planine vila:
Ev’ mi jesmo tri brata rođena,
U svakoga ima vjerna ljuba;
Čija sjutra na Bojanu dođe
I donese majstorima ručak,
Da j’ u temelj kuli uzidamo:
Tako će se temelj obdržati,
Tako ćemo sagraditi grada.
No je l’, braćo, Božja vjera tvrda
Da nijedan ljubi ne dokaže,
Već na sreću da im ostavimo,
Кoja sjutra na Bojanu dođe?“
I tu Božju vjeru zadadoše
Da nijedan ljubi ne dokaže.
U tom ih je noćca zastanula,
Otidoše u bijele dvore,
Večeraše gospodsku večeru.
Al’ da vidiš čuda velikoga!
Кralj Vukašin vjeru pogazio,
Te on prvi svojoj ljubi kaza:
„Da se čuvaš, moja vjerna ljubo!
Nemoj sjutra na Bojanu doći,
Ni donijet’ ručak majstorima,
Jer ćeš svoju izgubiti glavu,
Zidaće te kuli u temelja!“
I Uglješa vjeru pogazio,
I on kaza svojoj vjernoj ljubi:
„Ne prevar’ se vjerna moja ljubo!
Nemoj sjutra na Bojanu doći,
Ni donijet’ majstorima ručak,
Jera hoćeš mlada poginuti,
Zidaće te kuli u temelja!“
Mladi Gojko vjeru ne pogazi,
I on svojoj ljubi ne dokaza.
Кad ujutru jutro osvanulo,
Poraniše tri Mrnjavčevića,
Otidoše na grad na Bojanu.
Zeman dođe da se nosi ručak,
A redak je gospođi kraljici.
Ona ode svojoj jetrvici,
Jetrvici, ljubi Uglješinoj:
„Ču li mene, moja jetrvice!
Nešto me je zaboljela glava,
Tebe zdravlje! preboljet’ ne mogu;
No ponesi majstorima ručak.“
Govorila ljuba Uglješina:
„O jetrvo, gospođo kraljice!
Nešto mene zaboljela ruka,
Tebe zdravlje preboljet’ ne mogu;
Već ti zbori mlađoj jetrvici.“
Ona ode mlađoj jetrvici:
„Jetrvice, mlada Gojkovice!
Nešto me je zaboljela glava,
Tebe zdravlje! preboljet’ ne mogu;
No ponesi majstorima ručak.“
Al’ govori Gojkovica mlada:
„Ču li, nano, gospođo kraljice!
Ja sam rada tebe poslušati,
No mi ludo čedo nekupato,
A bijelo platno neisprato.“
Veli njojzi gospođa kraljica:
„Idi,“ kaže, „moja jetrvice,
te odnesi majstorima ručak,
Ja ću tvoje izaprati platno,
A jetrva čedo okupati.“
Nema šta će Gojkovica mlada,
Već ponese majstorima ručak.
Кad je bila na vodu Bojanu,
Ugleda je Mrnjavčević Gojko;
Junaku se srce ražalilo,
Žao mu je ljube vijernice,
Žao mu je čeda u kolijevci
Đe ostade od mjeseca dana;
Pa od lica suze prosipaše.
Ugleda ga tanana nevjesta,
Кrotko hodi, dok do njega priđe
, „Što je tebe, dobri gospodaru,
Te ti roniš suze od obraza?“
Al’ govori Mrnjavčević Gojko:
„Zlo je moja vijernice ljubo!
Imao sam od zlata jabuku,
Pa mi danas pade u Bojanu,
Te je žalim, pregoret’ ne mogu!“
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome gospodaru:
„Moli Boga ti za tvoje zdravlje,
A salićeš i bolju jabuku!“
Tad junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne šće više ni gledati ljubu;
A dođoše dva Mrnjavčevića,
Dva đevera Gojkovice mlade,
Uzeše je za bijele ruke,
Povedoše u grad da ugrade,
Podviknuše Rada neimara,
Rade viknu do trista majstora;
Al’ se smije tanana nevjesta,
Ona misli da je šale radi.
Turiše je u grad ugrađivat’;
Oboriše do trista majstora,
Oboriše drvlje i kamenje,
Uzidaše dori do koljena:
Još se smije tanana nevjesta,
Još se nada da je šale radi;“

1 KOMENTAR

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *