Kad sam bio malečak, beše si mi mnogo fino. Po cel dan sam se igrao s drugari po ulicu, te žmurke, te lopovi i žandari, te klikeri, ma mnogo ubavo beše. Počeše roditelji da pominju nekakvu školu, al se na mene toj ič nije svidjalo, ali koj me pa pitao. I tako jedan dan, uvatiše oni mene za ruku, dovedoše me pred jednu golemu žutu zgradu sas oronulu fasadu, i s dva zardjala gola (kod nas pred zgradu ti golovi služiše samo za trisanje tepisi), pa mi ništa ne beše jasno. Rekoše mi da mirujem, da ne nerviram učiteljicu, i da će dodju po mene oko dvanajes. Ispoštovaše. Reko toj je toj, istera ja i tu školu, mog si teram klikeri s drugari, al ne lezi vraže, sutra pa za ruku, pa u školu, pa do dvanajes. Reko ovo na dobro neće da izadje, ću begam ja od kuću ako ovi nastave u ovaj kazamat da me dovodu svaki dan. Ali, taman kad pribra pare za kartu od voz da begam kod čiču u selo, učiteljica pomenu tuj reč EKSKURZIJA, i mene kao da me nešto obasja.
Reko, daj se prvo raspitam kod stariji koje je to, da ne begam ako nešto ubavo, i oni me tek upališe. Vikaju toj putovanje, toj jedenje, toj slikuvanje, reko nema da fali, ja ostajem u školu, onej pare što zbra za voz potroši u fliperanu. Prodje polugodište, prodje zimski raspus, prodje i nekvo tromesečje, ja već poče da razmišljam pa od beganje kad ulete jedan dan direktor ko paperen i viknu:“Će idemo sutra na ekskurziju, sad mi javiše odozgo.“
Lele, pa taj gu rados nigde nema, dogovaramo se s drugari koj će s koga sedi, koe će radimo, ma cel noć nesam spavao. Sabajle me umi majka, odvedoše me do aftobus, i ukačiše me. Na majku nesu dali da mi prati torbu sas jedenje, rekoše:“Mi će gi damo sendviči, ne se sekirajte.“ I beše be tako, poubav sendvič još nesam probao nego taj ekskurzijanski. Krenumo mi, cel dan se vozimo, i koj grad posetimo da me utepate ne mog se setim. Dal Kraljevo, dal Valjevo, ič ne znam, samo čuvam sliku jednu, slikuvaše ne sve zajedno ispred neke fabrike, svi djuture celu školu. I mirni smo bili, nema šta, kad se setim koja to disciplina beše, sve dva po dva, držimo se za ruke, jer ko neje bio miran, na njega mu nesu davali sendvič. I tako svaku ekskurziju, izmajaše nas po celu državu, svaku godinu u drugi grad, ma nema, mnogo ubavo beše.
I ete, ostare, al u mene ono dobro i naivno dete i dalje si ima želju da ga neko promaje malko na neku ekskurziju.
Mož ni pratiš i na FEJZBUK
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
