Zoran Čolaković legenda niškog fudbala, u očima zaboravljene sete, gleda u prošlost. Potrošilo vreme svoje godine i korača ka raskršću svetova, a on zaigrao na krilima snova beskrajnu igru znanu od iskona.
Legendarni fudbaler Radničkog okićen slavom, a danas ostavljen i zaboravljen. Posetili smo ga u njegovom domu i čuli priču. U lancu zbivanja nadje se mesto i za ono što ne želimo, ono što se zove nepravda i nebriga. Zašto?
Sa samo 16 godina zakoračio je na zeleni travnati tepih i tako počeo da piše prve stranice svoje fudbalske istorije.
“Bilo je to 1956. godine i prvi klub je bio niški Dinamo, ko se seća. To je kratko trajalo i ja kao talentovan, prelazim u niški Železničar. Na prvoj utakmici postigao sam gol i to je otvorilo vrata mojoj plodnoj fudbalskoj karijeri. Od tog trenutka išao sam stepenicama ka vrhu do Prve savezne lige u onoj Jugoslaviji.”
I tako 15 godina u Železničaru. Rasla je želja i htenje, htelo se više i sledi prelazak u veliki Radnički.
“Fudbal se ranije igrao iz ljubavi. Mi smo igrali za sitne nagrade, čak za baklavu, od navijača kluba ali smo davali sve od sebe. Ja sam bio kapiten Železničara i jednom smo igrali protiv Radničkog. Ja sam na toj utakmici čuvao legendarnog Andjelkovića. Posle utakmice on je sugerisao treneru i upravi da ja odmah predjem u Radnički. Holcer je napustio tim, prešao u Hajduk i ja sam ga zamenio na poziciji levog halfa. Tako je počelo. Bilo je tu dobrih utakmica, slavnih igara i igrača i bio sam srećan što je Radnički bio jedan uredjen i organizovani klub, i ja sam od 1967. do 1973. god. nosio dres Radničkog.”
1973 god. završiva se fudbalska karijera i sa 33 godine otvara se novi životni put, trenerski. Prvi klub Topličanin iz Prokuplja i onda redom. Svaki klub novi uspeh, novi aplauzi i nova sećanja.
“Moj trenerski put je veoma dug. Ja mislim da sam trener koji je vodio najviše klubova i u onoj Jugoslaviji. Od 1973. do 2006. godine bio sam neprestano na klupi nekog od klubova. Od Topličanina redjali su se užička Sloboda, Novi Pazar, Nniški Radnički, Jastrebac, Bor, Prilep, i td. Moram da kažem da za sve te uspehe zahvaljujem svojoj porodici. Iduće godine proslaviću 50 godina braka sa mojom suprugom koja je stub porodice i koja mi je mnogo pomogla u karijeri.”
Pet puta trener Radničkog, godine igranja, izgaranje na terenu i prolivanje mnogo znoja, sve to nije dovoljno da danas kada ste oboleli, niko pa čak i iz kluba ne pita za vas. Dve teške operacije, šlog, narušeno zdravlje, samo su cena poštene igre, izgaranja i borbe na terenu.
“Mislim da je društvo malo posrnulo, malo pravih ljudi ima. Promenio sam mnogo klubova, mnoge igrače sam trenirao, mnoge prijatelje imao ali vrlo mali broj mi se javlja. Moram da izdvojim samo mog nekadašnje klubskog druga, cimera Stevana Andrejevića sa kojim sam bio i ostao prijatelj do dan danas i takodje klubskog druga Miodraga Kneževića sa kojim se redovno čujem.”
Tristotine utakmica u dresu Radničkog, i preko šestotina u Železničaru. Čovek sa najbogatijom dokumentacijom o fudbalu, slavljen i hvaljen danas u zaboravu i sve to plaća zdravljem. Sve njegove životne slike, otključavaju dušu bešumno kao zrak obasjan stazama oslobodjene i nezaboravljene duše. Tako je svaki dan života jedna pobeda ali i život koga krišom troši vreme i sve što se desi služi nekom beskraju ali zašto to zaboraviti.
PROČITAJTE I …
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
