Moja pričaSport

 JADRANKA TASIĆ: Nišlijka koja je pretrčala Jahorinu, Romaniju, Prokletije ali i „100 milja Istre“

Nišlijka Jadranka Tasić jedina je od malobrojnih žena iz Srbije ultra trajl trkača koja je istrčala ovogodišnju ultra trail trku „100 milja Istre“ koja je najduža planinaska trka u Hrvatskoj. Trčala je 40 sati, jela, pila vodu i spavala na nogama, ali je stigla do cilja. Trči se 171 kilometar sa preko 7,5 kilometara vertikalnog uspona. Jadranka je i jedina žena iz Srbije koja je pretrčala i Jahorinu i Romaniju. Tri planinska vrha – od Jahorine, preko Ravne planine, Saračevog polja i Romanije, pa nazad na Jahorinu, pretrčala je za oko 22 časa od limitiranih 29.

Dobrim delom noću, sama, kroz šumu. Osim što trči ultra trail planinske trke Jadranka, inače novinarka iz Niša, trči i maratone, a samo pre nekoliko dana se vratila iz Grčke gde je učestvovala na Atinskom maratonu koji je za nju i više od puke trke. No,  ono što je najvažnije za nju to je ostvarenje njenog sna i sna svih ultra trail trkača sa ovog podneblja, a dogodio se u Istri.

„Sto milja ili 171 kilometar sam istrčala u Istri u septembru ove godine. Trčala sam neprekidno 40 sati. Krenula sam u petak u 14 sati i završila sam trku u nedelju u 6 sati ujutru. Kenula sam iz Labina i završila u Umagu. Svi gradići u Istri kroz koje sam prošla nalaze se u brdima i trkač se penje, potom silazi pa se opet penje. Postoje okretne stanice na 15 kilometara i kontrolne tačke gde se meri vreme i ako trkač probije limit diskvalifikovan je. Ova trka je poznata i po velikoj visinskoj razlici od nekih 7,5 kilometara. Bilo je i vruće, a trči se i danju i noću. Staza je markirana, ali noću nije baš najprijatnije“, kaže Jadranka.

Mada se trči kroz šumu, kroz nenaseljana mesta, ona dodaje da najviše voli kada ovakve trke trči sama.

 „Teško je trčati sa nekim jer nismo svi u istoj kondiciji. Ako je neko sporiji onda se pomalo mučiš, ako je neko brži opet isti problem jer ne možeš da ga pratiš. Najviše volim da trčim sama. Mi i želimo da budemo sami jer to vreme koristimo za svoj duhovni razvoj. Dok trčim razmišljam o dilemama koje imam, donosiš u samoći okružen prirodom važne životne odluke. Daleko si od civilizacije, od mobilnih telefona. Sam si sa sobom. Ovakve trke služe ne samo da čovek prevaziđe sebe, već i da sa sobom u glavi razreši probleme i izazove, pa da na cilj stigne u miru sa samim sobom. Naravno, mnogo štošta o sebi i nauči“, kaže Jadranka, i napominje da najviše voli trke u prirodi ne samo zbog neverovatnih pejzaža koji je prate, već i zato što tokom trke čovek doživljava duhovne promene i menja pogled na svet oko sebe.

Kaže da se ne plaši da trči noću po planinskim vrletima, ali umor i dugo nespavanje ipak naplaćuju svoj danak.

„Pred Umag sam bila u 4 izjutra i imala sam još samo 12 kilometara pred sobom.Mislila sam lako ću to. Preći ću to za nekih sat i po. Mene je u tom trenutku stigao umor i onda počinju halicunacije. To nije strašno, ali je jako neprijatno. Kada se dogode halucinacije i kada izađeš iz njih ti u tom trenutku ne znaš „da li si došao ili si pošao“. Ne možeš da se orjentišeš sa koje si strane došao do te tačke jer prosto nisi u relnom svetu. Izađeš iz realnosti i ko zna u kom si paralelnom svetu kada si u halucinaciji koja je prosto neminovna posla ovakvog umora. Ne spavaš, ne jedeš dovoljno, jedno ti prija voda. Za vreme ove trke mislim da sam popila 15 litara vode.Ponekad pojedeš supu i neko parče banane“, seća se Jadranka.

Mada za sobom ima dosta ultra trail trka sa preko 40 kilometra dužine, „100 milja Istre“ je ovoj Nišlijki donela najviše zadovoljstva.

 „Sanjala sam o Istri pune četiri godine, odnosno od kada sam počela sa ultra brdskim trkama. Sanjala sam da istrčim tih 100 milja i to sam sada uspela“.

Ovog leta Jadranka Tasić je trčala i ultra trail trku na Jahorini kada je bila jedina žena iz Srbije koja je pretrčala 105 kilometara. Najdužom stazom trčalo je samo 47 trkača, od čega 12 žena. Jadranka je, iako najstarija u ženskoj konkurenciji, na cilj stigla šesta. Tokom dana pratila ih je temperatura iznad 30 stepeni, koja se noću spustila na četiri.

 „Ove godine sam trčala i Divčibare, bila sam treća na Jastrepcu,  pa ultra trku na Staroj planini, onda sam bila druga na Goliji, potom sledi trka na Tari od 65 kilometara, prva sam bila na ultra maratonu na Jadovniku, trčala sam i Prokletije. Ova trka je na mene ostavila poseban utisak jer je bila izuzetno teška“, kaže Jadranka i dodaje da su ultra trail trke ekstremni sport i nada se da će uskoro postati i olimpijski.

„Ultra trajl trke su sport, bar je to moje mišljenje, više sport za zrelije ljude nego za mlade. Verujem da trke od 100 milja i više nisu za mlade ljude jer oni nemaju tu vrstu psihičke stabilnosti  koju imaju zrele osobe. Tu je, opet po meni i to je moje lično mišljenje, bitnije psihičko zdravlje nego fizičko. Mnogo je važnije mentalno i duhovno od fizičkog zdravlja. Mnogo puta sam na trkama srela dijabetičare, ljude koji su imali infarkte, ali su mentalno jaki i svi završe trke. Da je lagano nije, ali trku možeš da završiš i ako nisi u savršenoj fizičkoj kondiciji“, objašnjava ova Nišlijka i dodaje “ da je sve  iz glave“.

Ističe i da ne voli da sluša druge i šta drugi trkači kažu. Radi onako kako ona misli i kako oseća. Pokazalo se da je to ispravno. Dodaje da je za ovakve napore bitna i ishrana. Ona se kloni mesa i već 20 godina je vegan, a dodaje i da se to pokazalo i u praksi jer na skoro svim trkama na kojima je do sada bila pobeđuju vegani.

Za četiri godine bavljenja ovim sportom, o kome se kod nas jako malo zna, Jadranka za sobom ima mnogo pretrčanih kilometara. Osim što trči ultra trail trke, ona trči i maraton. Pre samo nekoliko dana vratila se iz Atine gde je trčala Atinski maraton. Da se pojavi na trci podržale su je gradske opštine Medijana i Crveni krst.

 „Atinski maraton je, takođe, bio izazov za mene kao što je to „100 milja Istre“ u ultra trail trkama. Inače, maratone ne trčim u Srbiji jer nema tako velike lokacije. Volim kada staza krene sa jednog mesta, a cilj je na drugom. Od maratona sam trčala Ljubljanu i još jedan maraton u Sloveniji, Varnu u Bugarskoj, Istambul u Turskoj i sada Atinu. San su mi evropski maratoni“, dodaje Jadranka.

Na startu u Atini bilo je blizu 20.000 trkača. Trči se 42 kilometra.Vremenski limit maratona je bio 6 sati ali je sada podignut na 7 zbog težine trke.

„Zadovoljna sam rezultatom koji sam napravila u Atini. Tih 42 kilometara sam istrčala za 4 sata, 52 minuta i 36 sekundi. To je moj lični rekord u maratonima. Od ukupnog broja trkača bila sam 1639 i 277 mežu ženama a u svojoj kategoriji sam bila 51, a ja sam, ipak, samo amater“, skromno dodaje Jadranka.

Ova Nišlijka je ljubav prema ultra trail trkama i maratonu spojila i sa lepim stvarima i novim iskustvima i saznanjima. Voli da obiđe gradove i zemlje u kojima se takmiči. Dodaje da uvek sazna nešto novi, pa je tako bilo i sada u Atini.

„Atinski maraton se trči u slavu Filipidisa, Atinskog glasnika. Do sada sam mislila da je Filipides trčao od Maratonskog polja gde su se Atinjani sukobili sa Persijancima da obznani radosnu vest  da su Atinjani pobedili i posle pretčanih 42 kilometara on je izdahnuo.nMeđutim nije bilo tako i to sam sada naučila. Filipidis je trčao 642 kilometara i onda je umro. Iz Atine je trčao do Sparte da zatraži vojnu pomoć. Trčao je 300 kilometara do Sparte, vrati se u Atinu, a to je još 300 kilometara, bori se na Maratonskom polju i kada se završila bitka on je trčao 42 kilometara do Atina i onda pao“, završava svoju priču Jadranka.

 

 

 

 

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button