Kolumna

Idu Zadušnice

Kada ostavite nekog svog tamo odakle više nikada nikuda neće otići, u vašem životu više ništa neće biti isto. Nataložena tuga i bol za onim kojeg nema, za onima koje ste izgubili zauvek,i kada prodje ono vreme u kojem najviše boli, ostaju sastavni deo vašeg uma i vaše duše. I bez njih nikuda ne možete da krenete.

Čak i onda kada pomislite da ste im utekli, oni se iznenada, ma i na tren , jave – u radu, šetnji, odmoru, igri, dok ćutite ili pričate, kad ste sami i kad niste. Kol’ko da začeprkaju, po ionako nezarastajućoj rani.

Kada ostavite nekog tamo gde samo vi možete njemu da pričate, da gledate, plačete ili da se osmehnete, da se svaki put iznova rastajete i da se pitate zašto, da se sećate svega lepog što vas je vezivalo ( jer se ono manje lepo, i da ga je bilo, tada brzo zaboravi), sa tog žalosnog mesta rastanka i nemuštih susreta vraćate sa uvek s otvorenom rupom u duši. Koju prikrpite do sledećeg puta, dovoljno da nikada ne bude sasvim rasparana.
Laž je da vreme leči. Izmedju boli onomad i sada razlika je samo u načinu našeg ispoljavanja nje i u formi prihvatanja neumitnosti koja nas i ne pita možemo li.

Izmedju jecaja koji paraju razum i tihih uzdaha bez suza, razlika je jedino u tome što su uzdasi tiši.

Vi, koji još nemate tamo nikoga za kojim boli svaki damar i koji ne znate da se život deli na deo pre i deo tog posle, i da vam suze od posle nisu kao pre i da se posle smejete drugačije, kojih god godina bili, kojem god bogu se klanjali, imate jednu lepu, veliku, zajedničku blagodet. Koju mnogi i ne znaju da cene, opterećujući se brigama koje su, sve redom, samo velika prašina u poređenju s onim što sledi – posle.

Idu Zadušnice. Srećni su oni koji nemaju kome da odu, tamo, na ovaj dan.

Negoslava Stanojević

NEGOSLAVA’S blog

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close