KulturaMoja priča

Glumac Miroslav Jović: Između pozorišta i filma, radije biram pozorište

Ove godine obeležava 35 godina rada

Povećenost koju publika prepoznaje i neosporan talenat u kombinaciji sa uspesima, odveli su Miroslava Jovića u sam vrh glume. U karijeri dugoj 35 godina odigrao je desetine najrazličitijih uloga (velikih, malih, glavnih). Nišlije ga u najvećem broju znaju po ulogama u predstavama Gangstejbajteri i Azilanti, a trenutno ga gledamo u seriji „Bilo jednom u Srbiji“ koja se emituje na RTS – u,  gde glumi Živka, oca glavne glumice.

Serija „Bilo jednom u Srbiji“ domaće je ostvarenje snimljeno po radnji istoimonog filma.

Radnja serije smeštena je u vreme Prvog svetskog rata i posleratnog perioda i prati sudbinu mladih leskovčanina, dva mladića Coneta i Dineta, kao i sudbinu mladih devojaka Zorice i Ružice. Mladića po nazivu Dine odveli su saveznici do Pariza i zahvaljujući tome je naučio dosta toga o lepotama života, dok je Cone nakon nezgodnog ranjavanja smešten u Mančesteru. Odmah nakon njihovog povratka, Dine pronalazi svoju novu ljubav, a Cone pokušava da vrati svoju verenicu koja nakon pet godina čekanja nevoljno pristaje da se uda za ratnog liferenta.

Pored brojnih zapaženih uloga koje ostvaruje u predstavama niškog teatra igrao je u više od 15 serija, „Psi laju, vetar nosi“ , „Ubice mog oca„, „Sinđelići“, „Vetar nosi, „Urgenti centar“, „Sinđelići“, „Klan“, kao i  „Selo gori, a baba se češlja“ i „Šifra Despot“, a vrlo malo ko zna da smo ga gledali i u seriji „Porodično blago“. Uskoro ćemo ga gledati na malim ekranima u krimi seriji „Tunel“ u režiji Lazara Ristovskog, insipirisanoj događajima koji su realni.
Miroslav Jović i Viktor Savić na snimanju serije „Bilo jednom u Srbiji“; Foto: Privatna arhiva
Posle toliko godina, svoj posao radi bez ikakvnih napora.

Specifičan po mnogo čemu, bira da radi na projektima nešto drugačije forme, koji imaju cilj da pošalju važnu poruku.

Sa Vukom Kostićem na snimanju serije Ubice moga oca; Foto: Privatna arhiva

Jović je kazao za Niške Vesti da pozorište sa sobom nosi jednu vrstu izazova, dok snimanje pred kamerama nešto sasvim drugo, gde uvek ima mesta da se neke stvari poprave, bilo da idu u dobrom ili lošem pravcu.

„Pozorište je zživa stvar, to se desi jednom ili nikad više, tako da je taj izazov veći. Igranje na filmu donosi neku drugu vrstu satisfakcije ili popularnosti.  Volim oba,  ako bih baš morao da se odlučim između te dve ljubavi,  to bi svakako bilo pozorište“, kaže Jović.

Smatra da u u celoj karijeri glumac napravi dve – tri uloge po kojima je prepoznatljiv i po kojima ga publika pamti,  sve ostalo se vremenom prođe ili zaboravi.

Izdvojio bi par uloga, – ostalo je radni staž, kaže kroz smeh.

Ove godine obeleža 35. jubilarnu umetničkog rada, a o budućim projektima ne bi da otkriva mnogo. Anegdote sa snimanja svakako su neizostavan deo proba i snimanja, koja umeju da budu izutezetno naporna.

„Na snimanjima i nema toliko anegdoti,  svi koji pričaju kako im je na snimanju fenomenalno i zabavno, mislim da nema puno istine u tome. Snimanja su vrlo zahtevna i naporna, traju od jutra do večeri, jedna obična scena može satima ili čitave noći da se snima kako bi se neka scena bezbroj puta vraća. Ritam rada je takav da nema puno vremena za takva stvari“, – bar su moja iskustva takva, priča Jović.

Dok u pozorištu ima više vremena za takve stvari, dešava se da i iza i na samoj sceni da neko od glumaca zaboravi tekst da ili kaže nešto što nije u tekstu.

„Dešavalo se da smo predstave prekidali i smejali se zajedno sa publikom. To se više puta dešavalo u predstavi Gastarbajteri“.

Kaže da između kadrova glumci uvek gledaju da svaki trenutak uzmu za sebe da se odmore.

“ U našem poslu nema striktnog radnog vremena, dešavalo se da snimanje počnjemo u jedan niza ponoći ili čak u četiri ujutru. Koliko sam se puta uspavao između kadrova“, priča šaljivo Jović.

Na svako seti odlazi sa zadovoljstvom i radošću, zanemarujući česta putovanja kada su snimajući dani razbacani po kalendaru. Ovog proleća, skoro petnaest puta odlazio je do Beograda na snimanje serije „Ubice moga oca“, ali to mu to nije teško malo, kako kaže, pravo uživanje je raditi sa tom ekipom.

„Ponosan sam na uspehe koje naš glumac ostvaruje i van niškog teatra“, producent iz Niša, Oliver Paunović o Mikiju Joviću.

Rođen 1960. godine. Stalni član drame NP u Nišu od 1994.  Dobitnik Nagrade stručnog žirija za glumačko ostvarenje na Festivalu Joakim Vujić.

Intervju sa Miroslav od pre šest godina, pročitajte OVDE.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com