Društvo

Geleri kao sudbina, a njih je…

Želim da verujem da nisam drugačiji i da je moja priča san koji se dogodio i moj život utehu ne traži. Nišlia Đordje Petrović i dalje ostaje nasmejan i bol zaboravlja. Pre 20 godina 4. aprila, njegova jedinica na Kosovu zasuta je kasetnim bombama NATO agresora.

Sve je počelo u Nišu mobilizacijom.

„Pa da, to je bio klasičan poziv za vojnu vežbu a posle se izrodilo u to u šta se izrodilo. Onog trenutka kada su krenule bombe još uvek sam bio kod kuće, a nakon toga, već sutradan bio sam u kasarni.“

Uskoro po dolasku na Kosovo, desiće se ta upamćena nedelja i taj datum koji je doneo užas i tebi i tvojim saborcima.

„To je bio prelepi dan bez ijednog oblačka, ali dva sata poslepodne krenulo je da pada. Neki su mislili da naši dejstvuju ali smo brzo ukapirali da su to kontejneri kasetnih bombi koji su pušteni iznad nas… i kreće užas.“

Ranjen si sa 48 gelera. Nešto kasnije 3 su izašla iz tela a 45 je ostalo do dana današnjeg.

„Da, 45 gelera po levoj strani tela i na promenu vremena telo reaguje. To boli i onda se na muci poznaju junaci. Treba da budeš veseo, da ništa ne piješ i moraš to mentalnim sklopom da prebrodiš.“

Sreća što si odmah posle ranjavanja prebačen u Prištinsku bolnicu, ali ostaju slike užasa.

„Na 5 metara od mene poginuo je kapetan i još dva vojnika, tako da je to bilo potresno i vrlo emotivno. Što se tiče mog spašavanja, kada su me uspravili, na desetak santimetara od moje noge video sam neksplodiranu kasetnu bombu a na vidiku i žuto polje bombi.. i tek onda shvatiš koliko si srećan što si živ.“

Evo posle 20 godina od NATO agresije, 45 gelera je u tebi i svakog jutra se raduješ novom danu i životu.

„Naravno. Ja sam naučio da se ne osvrćem za prošlošću. Poštujem je ali je budućnos ta koja nas tera napred.“

Đordje se srodio sa gelerima. Neće iz tela, nedaju da se diraju i oni žive svoj život.

„Samo je bitna ta priča da su tu, da ćute. Imam jedan geler samo santimetar od srca koji jako zaboli na promenu vremena, ali ja se trudim da ne pokazujem bol i ako to boli do suza. Činim da sam veseo i sa najbližima, suprugom i psom sve bolove prebolim.“

Izgleda da sve što prođe u nama ostavlja neizbrisiv trag. Možda zbog toga i treba verovati da je moglo drugačije. Nasmejani Đole sve to dobro zna.

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close