EVROPSKA BAJKA JE ZAVRŠENA

Zbog čega su patriotizam jedne države i zajednička evropska federalistička politika na suprotnim krajevima političkog spektra? Da li država ima slobodu da, paralelno sa usklađivanjem celokupne unutrašnje i spoljne politike sa politikom Evropske unije, ostane u miru sa svojom istorijom i koliko se jednim ovakvim gubitkom suvereniteta (što uistinu i jeste), gubi i guši ljubav, ali i ponos države prema svojim istorijskim opredeljenjima? Da li se njeni spoljnopolitički prioriteti mogu nazvati i prioritetima država članica ili se na međunarodna dešavanja gleda isključivo kroz nemačko-francusku prizmu? Da li su potisnuti nacionalni prioriteti jednako štetni za sve države i šta se dešava sa onim državama iz zapaljivih područja, čiji, verovatno i opstanak, zavisi od saradnje sa više svetskih sila, a na više nivoa? Na kraju, da li je Evropska unija prevaziđena zajednica i kako njena uskogrudost i nefleksibilnost postaju nerešiva prepreka državama u odgovoru na izazove sadašnjeg trenutka? Pitanja je previše, a vremena i mesta za detaljniju analizu nema.

Spoj različitosti, u politici, ali i životu, nosi sa sobom određene prednosti, ali i dosta problema. Od pozitivnih stvari i prilike koju ovakav spoj pruža, izdvojio bih potpunu širinu u opštem sagledavanju određenog problema, koja dolazi kao plod spoja različitih političkih i istorijskih iskustava. Ili, prosto rečeno, dve glave uvek su mudrije od jedne. Međutim, da li je to baš tako? Politički problemi ovog spoja dovoljno su veliki i teško zanemarljivi.
Ulazak u zajednicu kakva je Evropska unija, pored brojnih zahteva i uslova, sa sobom nosi i uslov završetka procesa usklađivanja kompletne unutrašnje, spoljne i bezbednosne politike sa politikom federacije kojoj se priključuje. Istorijski sud o ovom procesu usklađivanja, doneće neke buduće generacije.

Ono što je za sada vidljivo, to je da ovaj proces, na čijem kraju je stoprocentno usaglašavanje dveju politika, rezultuje i gubitkom dela suvereniteta (verovatno i identiteta) i stvara određenu političku, ekonomsku i istorijsku impotentnost u delovanju države koja je taj proces privela kraju.

Na gubitak suvereniteta, identiteta i slobode u delovanju, upozorio je svojevremeno i francuski vizionar, nekašnji predsednik i general, Šarl De Gol. Francuski ponos, istorijsko nasleđe, neuporedivo je veće, više i svetije od onoga što evropska federacija Francuskoj pruža, rekao je tada De Gol.

Nije ovo još jedan u nizu nacionalističkih tekstova usmerenih ka samoizolaciji, kako su mnoge „proevropske patriote“ beskonačno dugo ponavljale decenijama unazad. Ovo je tekst koji, pre svega kod samog autora, predstavlja zavšetak procesa kojim je trebalo da se pokaže i dokaže da je Evropska unija jedini put i jedino rešenje za Srbiju. Niti je to više ta Srbija, niti su međunarodne okolnosti takve da Evropska unija ostane jedina na (spoljno)političkom meniju Srbiji.

Evropski zanos i bajka traju više od dve decenije. Čak i tada, postoktobarskoj Srbiji nije toliko bila potrebna Evropska unija, koliko tranzicija i otvaranje ka spolja. Iz ove perspektive, čini se da je Evropska unija bila savršena prečica, ali, takođe, i tadašnji uslov svih međunarodnih partnera, zato što su rane hladnog rata još uvek bile sveže, a Rusija u začetku tranzicije. Više izgleda sada, no ranije, da je ona bila, zapravo, predsoblje tog povratka u svet, a ne stalni i krajnji boravak, kako smo svi to pogrešno, ali i naivno tumačili.

Za mlade i neiskusne političare u Srbiji, ona je predstavljala kraj svih putovanja, a ne mogu da kažem da to i danas nije tako. Evropska unija je za Srbiju uvek bila politička nirvana. Stanje, koje označava kraj jednog mukotrpnog puta, sa nagradom u vidu podrške najjačih i najmoćnijih evropskih zemalja. Oni iskusniji, pak, nisu naseli na evropsku ideju i političko-ekonomsku bajku. Umesto toga, bili su i ostali fokusirani na finansijsku podršku, dok su političku ideju kompaktnosti evropskih naroda plasirali kao sam evropski ideal u koji, privatno, nisu verovali, ali je koristili kao kartu za mnoge izborne cikluse, koji su se očekivali u demokratskoj i otvorenoj Srbiji.

Bilo je i tada puno svetskih intelektualaca koji su upozoravali na posledice neuspeha evropske ideje. Samo što ih tada nismo zvali nacionalistima, već antikapitalistima. A cela Srbija, kao i većina Evrope, verovala je da kapitalizam sa sobom nosi otvorenost, transparentnost i jednaku šansu, koje su garanti uspeha. Ako ne u našoj zemlji, onda negde spolja. Predvodnik te vizije i budućnosti, u Evropi, bila je Evropska unija.

Kod nas su stvari tekle malo drugačije. Drugačije od onoga što je Evropa htela od nas, ali i od onoga što smo mi hteli za sebe i svoju budućnost. Pokazalo se da o njoj nismo ni razmišljali. Svaka ideja, dolazila ona od plemenitih ljudi ili ne, a usmerena protiv evropske ideje, smatrana je izdajom. Mračne sile, kako smo ih nazivali. I tim silama plašili smo građane. Nacionalizam je povezivan sa Miloševićem, a patriotizam sa izolacijom i nerazumevanjem međunarodnih okolnosti. Iz ove perspektive, vidimo koliko smo bili politički nezreli. Zapravo, dobar deo srpske političke elite znao je da proces pridruživanja Evropskoj uniji sa sobom (do)nosi ogroman novac, namenjen izlasku iz tranzicije. To je razlog zbog koga nikada nije došlo do 6.oktobra. Sile koje su nam mahale povratkom u izolaciju, inflacijom i možda konfliktima, koristile su se idejom u koju nisu verovale. Ali su verovale u pristupne fondove. Dakle, nismo se mi odlučili za viziju, već za novac.

Sada, nakon svih ovih godina besomučnog zadovoljavanja EU forme, beskonačnog procesa uslovljavanja i uslova koji samo što nisu ispunjeni, vidimo da smo bili prevareni. Ali ne samo od strane Evropljana. Već i od sila koje su nam pretile mračnim silama, ukoliko se ne priklonimo njihovoj sili.

Deset godina vlasti petooktobarskih političara, a nakon toga i deset godina neke druge vlasti, Srbiji nije donelo pomaka na evropskom putu. Srbija jeste troma i spora, koruptivna i takva kakva jeste, ali Srbija, zarad svoje budućnosti, mora da napravi otklon od politike koja nam uzima godine, a ne donosi ništa. Otklon od politike beskonačnih pristupnih pregovora, ispunjavanja uslova i usklađivanja svoje spoljne politike. Sada, više nego ikada, ta politika Evropske unije vezuje se za određene geopolitičke ustupke, koji su, u međunarodnim okvirima fatalni i senzacionalni, a u domaćim izdaja i kapitulacija.

A Evropska unija upravo je to i postala: zadovoljavanje forme i beskonačni procesi. To je njen alat kojim se služi kako bi što više dobila na važnosti u ovim turbulentnim vremenima, a druge podsetila na ugled, veličinu i slavu koju je nekada uživala (ako je bilo šta od toga imala, diskutabilno je).

Međutim, ruku na srce, Evropska unija nikada nije bila zajednica. U tome je sprečio sopstveni izum: mehanizam koji je stvorila, a koji je trebalo da je odvoji od svega sličnog što je u istoriji stvoreno. Kreatori hijerarhije i pravila, kojih se ni sami ne pridržavaju. Ona je više bila skup nezadovoljnih članica, plus Nemačka i Francuska. Zapravo, skup nezadovoljnih članica, zatim, dvaju članica koje nikada nisu želele da budu u njoj (Francuska i Velika Britanija) i Nemačke na kraju.

Opasnosti ujedinjenja Nemačke obistinile su se na sasvim drugačiji način: ekonomskom dominacijom Nemačke, koja svakodnevno svojom evropskom ekspanzionističkom politikom izaziva revolt kod svih drugih država Evropske unije. Ali nije Nemačka kriva. Ona je uvek bila država svetskih okvira. Ekonomski, vojno i politički. Bila je to i Francuska nekada, ali ona nikada nije imala tu veličinu. Zato je samim pristupom toj zajednici, Francuska izgubila mnogo, a Nemačka dobila sve. Nije istina da bi Nemačkoj bilo bolje u samostalnom delovanju. Ona, zahvaljujući svakom mehanizmu koji je u EU stvoren, ostaje više nego prisutna u svim krajevima sveta, najviše zbog vojnog hendikepa koji poseduje, a koji je u individualnom delovanju jedini dovoljan način za sticanje ekonomske prednosti. A taj mehanizam, u potpunosti neusklađen sa vremenom u kom se trenutno živi, prepun birokratije, kočnica je brzom donošenju odluka, preduslovom koji mora biti ispunjen kako bi se što hitnije reagovalo na izazove sa kojima se Evropa i Svet suočavaju.

Evropska unija implodirala je, ali ne usled ekonomske nejednakosti. Bogati Sever i siromašni Jug, više su nego očigledne stvari. Malo više novca za siromašne uvek je moglo da reši bilo kakav sukob. Ona je implodirala usled spoja nespojivih mentaliteta. Hladnog i radnog Severa sa jedne i siromašnog i temperamentnog Juga, sa druge strane.

Ovaj problem, naizgled ne toliko veliki, doveo je Evropsku uniju do tačke pucanja, zato što je način suočavanja sa problemima u Švajcarskoj i Nemačkoj, totalno drugačiji od onog u Grčkoj ili Španiji, na primer. Nametanje strogog i disciplonovanog rešenja ne samo da nije prijalo državama sa Juga, već ih je uvelo u jedan mnogo veći problem. Njihovi unutrašnji sistemi su pred totalnim kolapsom, usled političke, ali pre svega, ekonomske discipline na koju ti sistemi nisu navikli. I nije sada to problem koji se može rešiti jednostavnim glasanjem ili nadglasavanjem. Suština je u suštinskom nerazumevanju tuđeg pristupa i u zanemarivanju tuđe istorije, koji se najviše ogledaju u neverovatnoj krutosti i nefleksibilnosti bogatog Severa.

Neravnomerna (pre)raspodela sredstava u samoj Evropskoj uniji, kao i vrlo kritična i dinamična međunarodna dešavanja dovela su do toga da „siromašne“ države Juga traže alternativu, koja mehanizmima Evropske unije nije dozvoljena. Jedinstveni nastup moguć je jedino ako su zemlje iste ili slične ekonomske i vojne moći. A to u EU nije slučaj, niti je ikada bio. Kada sam pomenuo alternativu, ona se nije odnosila na alternativu članstvu u nekoj drugoj organizaciji, već individualnu alternativu država u saradnji sa drugim državama, koja se zbog škakljive političke situacje, neretko zabranjuje i uslovljava od strane organa EU. Ovo ne samo da predstavlja problem, već postavlja pitanje ekonomskog, a što da ne i fizičkog opstanka pojedinih država, koje bez političke širine mogu postati ugrožene. Primer su države iz zapaljivih područja, koje su u cilju održavanja mira i stabilnosti, primorane da sarađuju sa državama koje Evropskoj uniji nisu omiljene.

Usudio bih se da kažem da su dinamične promene u međunarodnim odnosima veoma jedinstvene i predstavljaju pretnju kakvu svet nije do sada iskusio, pa je, prvenstveno iz bezbednosnih razloga, danas vrlo opasno ostaviti Evropi „Kart Blanš“ u spoljnopolitičkom delovanju. Videli smo koliko, recimo, u ovoj krizi sa vakcinama, politička širina znači i koje su prednosti jednog takvog pristupa.

Ako bih sada mogao da biram, evropski put ne bi prestao da bude jedan od puteva Srbije, ali ne bi bio jedini put, niti bi isključivao sve druge, a prirodne, puteve. Nakon ovoga, uvek sledi pitanje: Šta je alternativa?

Alternativu Srbija mora tražiti u svim partnerima i svim krajevima sveta. Politička neutralnost jeste dosta skupa, Bog zna koliko tekstova je napisano na ovu temu, a autor ovog teksta je prešao put od pristalice vojnih, političkih i ekonomskih saveza, do zagovornika vojne i političke neutralnosti. Podela u Evropi i Svetu više nije tako jednostavna kao ranije, da bi nas naterala da se priklonimo jednom ili drugom savezu. Suština diplomatije je u fleksibilnosti. Mudra politika je u otvorenim opcijama. Zašto bi Srbija bila jedina zemlja na svetu koja nešto bira, a nekoga isključuje. Naivne su priče da politički put Srbije u EU ne isključuje druge partnere. Možda ih ne isključuje u potpunosti, ali ih isključuje u dovoljnoj meri da Srbija izgubi koncept koji je, u sadašnjem vremenu opšteg haosa i rasula, više nego neophodan. Koncept „diplomatije na steriodima“ zaista nije bio toliko loš, koliko je bio loš njen protagonista, pun negativne energije i nediplomatskog pristupa. Nešto slično bi Srbija morala da usvoji i danas. Poslednji koncept spoljne politike koji je imao smisla, a koji je odisao intelektom, šarmom i sigurnošću, bio je koncept Gorana Svilanovića, koji se i danas može pronaći na internetu.

Gvozdena zavesa je pala, sistem se svakodnevno menja, a novi igrači sa sobom doneli pravila koja zahtevaju jedan novi pristup, pristup koji smo u poslednje vreme polako počeli da razvijamo. Pristup koji garantuje spoljnopolitičku fleksibilnost i širinu. Onaj koji uključuje i ne isključuje. Jer, niko ne zna šta nas još čeka i šta će sve biti potrebno da bi uspeli.

Autor: Vladimir Pešić, master politikolog

PROČITAJTE JOŠ…

Demokratijo, pozdrav

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.