Odluka o izgradnji današnjeg Niškog episkopskog dvora doneta je 1934. godine sa dolaskom episkopa dr Jovana Ilića na čelo Niške episkopije. Time je jedna vekovna potreba i borba da niška crkvena opština i pravoslavna crkva u Nišu dobije jedan Vladičanski dvor, kao centar okupljanja crkvenih starešina najzad ostvarena.
U to vreme ponuđeno je nekoliko različitih projekata ali je na sednici eparhijskog upravnog odbora izabran današnji izgled koji je bio u situaciji sa mogućnostima izgradnje a pre svega novca koji je opredeljen za to.
Odabran je projekat i sklopljen je ugovor sa poznatim arhitektama Aleksandrom Derokom i Petrom Anagnostijem. Aleksandar Deroko pripadao je grupi arhitekata koji su u 19. veku pokušali da stvore autentičan srpski stil gradnje monumentalnih objekata po kojem je prepoznatljiv i Vladičanski dvor u Nišu. Od objekta koje on projektovao najpoznatiji su Bogoslovija u Beogradu, Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, Hram Svetog Save na Vračaru, koji je radio sa poznatim arhitektom profesorom Bogdanom Nestorovićem, kao i Internat beogradske bogoslovije na Karaburmi koji je takođe radio sa Anagnostijem, ruskim emigrantom takođe i profesorom beogradskog univerziteta. Profesor Deroko kao pariski đak, bio je neko sa širokim poljem interesovanja, pa je samim tim ostavio veliki trag u srpskoj kulturi i umetnosti 20. veka. Pored arhitekture bavio se i slikarstvom, dosta je pisao. Bio je član srpske akademije nauka.
Ideja o izgradnji Vladičanskog dvora javila se stotinu godina pre početka njegove izgradnje u vreme niškog mitropolita Venedikta II (1842 — 1845 ). U dvorištu pored male crkve koja je tada bila saborni hram (današnji saborni hram još uvek nije bio izgrađen ) bila jedna mala zgrada koja je služila kao škola. Vladika Venedikt II iskoristio je odluke Jedranskog mira iz 1929. godine kojim je turska vlast dala malo veću slobodu veroispovesti i obrazovanja srpskog življa, tako da je u okviru te škole koja je imala četiri odeljenja napravio jedan mali svoj odeljak za sedište mitropolije. Nažalost, ta zgrada je 1861. godine izgorela u požaru pa je sedište niške mitropolije preseljeno u kompleks Hilandarskog metoha koji se nalazio preko puta male Saborne crkve.
Poslednji niški mitropolit koji je živeo u Hilandarskom metohu bio je deda Viktor Čolaković Hilandarac, niški mitropolit (1872 — 1883). Vladika Viktor Čolaković živeo je u jednoj maloj skromnoj zgradi koju je sam gradio i sređivao jer je novac (negde preko četiri hiljada zlatnih dukata) darivao Hilandaru, kompleksu na Svetoj gori. Nakon odlaska vladike Viktora iz Niša 1883. godine, novi niški episkopi žive u privatnim kućama. Poznat je primer Vladike Jeronima koji je živeo i radio u svojoj kući u današnjoj Jeronimovoj ulici. To je zgrada koji dan danas postoji koji on zaveštao i darovao Narodnoj biblioteci. Gde je vladika Nikanor živeo nije poznato ali znamo da je u vreme njegovog stolovanja 1899. godine nastao nacrt i dozvola kralja Aleksandra Obrenovića da se u Nišu napravi jedan grandiozni projekat vladičanskog dvora koji je u to vreme koštao milion dinara. Obrenovići su smatrali Niš drugom prestonicom te su hteli darivati Niškoj eparhiji jedan grandiozni vladičanski dvor u kome bi održavali i narodnu skupštinu kada budu u Nišu. Možda bi se taj projekat I ostvario da 1903. godine Majskim prevratom dinastija Obrenovića nije zbačena sa vlasti a samim tim taj projekat nikada nije više ni spomenut.
Poznato je da je jedan najpoznatijih niških vladika Dositej živeo i radio kod Koste i Drage Tasić u njihovoj privatnoj kući u zgradi čije je prostorije koristila i gimnazija u Nišu.
Sa izgradnjom dvora krenulo se tek 1940. godine. Kako je to bilo neposredno pred rat u Jugosaviji sama gradnja je išla dosta sporo iz objektivnih razloga. Po završetku rata u zgradu koja je već bilo skoro izgrađena useljavaju se kako je u istorijskim izvorima vidimo zidari koji su i gradili ovaj ovaj hram. Kraj rata u Jugoslaviji doveo je vlast zasnovnu na komunizmu kao jedne nove ideje koja nije blagonaklono gledala na veru pa i na crkvu kao centar širenja vere. Međutim, svojim autoritetom i zalaganjem, vladika Jovan je 1947. godine uspeo da izdejstvuje da se vladičanski dvor vrati crkvi, koji ubrzo postaje sedište crkveng suda i crkvenog upravnog odbora. Zbog nedostatka novca u posleratnim godinama sa završetkom dvora se na kratko stalo ali daljim zalaganjem vladike Jovana sredstva su obezbeđena pa je zgrada u potpunosti završena 1954. Godine.
Arhitektonski oblikovan uz primenu elemenata stare balkanske arhitekture kao što su široke strehe, uski i visoki dimnjaci sa veoma specifičnim i posebno obrađenim dimnjačkim kapama, ovaj velelepni objekat je dosta obogatio dvorište saborne crkve gde se nalazi. Posebnu atraktivnost daju mu arkade u nizu sa erkerima (vrsta poligonalnog ili ovalnog, zatvorenog balkona s prozorima) na uglovima koji su nalik doksatima (doksat je karakterističan element islamske arhitekture I predstavlja istureni deo kuće na spratu, sličan zatvorenom balkonu, ali je takođe je karakterističan i za moravsku kuću u srpskom narodnom graditeljstvu, gde predstavlja izdignuti produžetak trema koji je nadkriven strehom). Objekat je naglašeno simetričan naročito ulazni trem sa opet pomenutim arkadama u nizu. Očigledna ideja prof. Deroka da svojim izgledom Vladičanski dvor u Nišu asocira na konake koje smo mogli da vidimo u starim pravoslavnim manastirima je uspela. Time su sredinom prošlog veka niški episkopi dobili svoj dom, a grad jednu veoma atraktivnu zgradu čija fasada I danas privlači poglede prolaznika.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
