Moja priča

Dušan Jocić: Težak period je pred nama, sport u Nišu nema podršku grada

Nema veće sreće nego kada radite posao o kome ste maštali, o kome ste sanjali, kada vam se ispuni životna želja. Još kada vam se otvore vrata velikih Olimpijskih igara i mnogih drugih važnih sportskih događaja, pa dobijete  najveće sportsko priznanje u novinarskoj branši „Zlatno pero“, onda zaista imate razloga da budete ponosni na sebe. Dušan Jocić, urednik sportske rubrike „Narodnih novina“ i danas krči put u novinarstvu na njegovo, ali i na zadovoljstvo svih nas.

U ovoj profesiji je već 20 godina i kaže da svo to vreme živi svoj san, ili sanja otvorenih očiju.

Dušan Jocić, urednik sportske rubrike „Narodnih novina“

„Zaista je privilegija da radite posao koji volite, ja sam imao tu sreću i negde sam tako i birao. I danas, kada širim svoj spektar delovanja takođe gledam da to bude ono što mi čini zadovoljstvo. To možda i nije tako dobro, ali sam tako potkovan. U sve ulazim sa emocijama“, kaže ovaj sportski novinar.

Maštao je o poslu novinara još kao mali, u osnovnoj školi. Sport je postao njegova opsesija kada je gledao prvenstvu u fudbalu u Italiji 1990. godine. Pratio je sve utakmice, pravio tabele, u njih upisivao rezultate.

„Kada bi se završila utakmica povukao bi se u svoju sobu, napisao novinarski izveštaj, a onda bi se snimao na kasetama. Ljubav prema sportu nasledio sam od oca koji je i sam sportski radnik. On je i osetio kada je taj trenutak da se ja priključim nekoj sportskoj redakciji. Kada sam počeo da pečem zanat bio sam prvi razred gimnazije“, priča nam Jocić.

Odabrao je Narodne novine, jer misli da je dobro da se krene od pisanog novinarstva. Već drugog trećeg dana je napisao prvi tekst.

„Od tada je to išlo svojim tokom. Najpre sam radio volonterski, onda sam bio honorarac, paralelno sam završavao i školu i Pravni fakultet, a nakon diplome stečene na fakultetu 2010. godine postao sam i urednik sportske rubrike“, priseća se Dušan Jocić.

Sa godinama rada počele su da stižu i nagrade. Čak pet puta je bio dobitnik priznanja sportski novinar godine Niša, po izboru kolega, i jedini sportski novinar ikada-dobitnik nagrade novinar godine „Narodnih novina“ (2012. godine). Zahvaljujući njemu „Zlatno pero“ je izašlo iz Beograda i krenulo ka Jugu.

Foto: privatna arhiva

„Svaka nagrada obavezuje, koliko je čast toliko je i podstrekt da se dalje radi još bolje. Pitanje je i sredine u kojoj radite i skučenosti, ali čovek mora da pronađe motive za dalje. Pisano novinarstvo sigurno gubi trku odlaskom te generacije sa životne scene, ako tako mogu da kažem, koji su se budili i odrastali čitajući novine, iako sam ja zakleti borac za taj vid novinarstva. Danas je internet preuzeo primat u svakom smislu. Onaj ko radi u pisanom novinarstvu to mora da shvati i da se okrene drugim vidovima izražajnih formi, više komentatorskih nego reporterskih“, iskren je Jocić.

Najznačajnije mu je bilo izvešavanje sa Olimpijade u Riju 2016. godine. Te godine mu je nagrada izmakla, ali kažu „ako ne stigne na mostu, stići će na ćupriji“. I stigla je početkom ove godine, a Dušan je baš u 2020. godini obeležio okruglo dve decenije rada u sportskom novinarstvu.

„U sportskom novinarstvu je u neku ruku lako raditi, ali u neku ruku i ne. Svi misle da znaju sve o sportu, pa je ponekada jako teško biti taj koji zapravo treba sve da zna i da ima i neku edukativnu funkciju“, rekao je on.

Foto: privatna arhiva

Jocić je i generalni sekretar Rukometnog kluba Železničar i to baš u trenutku kada se ovaj klub nalazi u teškoj finansijskoj situaciji.

„Da su okolnosti bile lake verovatno mi se ne bi ni ukazala šansa da budem generalni sekretar kluba. Rukomet i Železničar je nešto što sam zavoleo i žao mi je što pojedine generacije neće da osete ono što sam ja, ali nadam se da će biti još mnogo toga što ni ja nisam doživeo. Već 15 godina sam najveći hroničar svih dešavanja i jako dobro sam upoznat sa situacijama u klubu. Kada je stigla ponuda 2019. godine, prilika da se nađem na nekoj ovakvoj funkciji, a već duži niz godina osećam da imam višak energije koju trebam negde da uložim, odmah sam znao da je to to. Taj posao, baš generalnog sekretara, baš u Železničaru, baš u rukometu, idealan je posao za mene i sve ono što radim prethodne dve godine jeste da dokažem da sam i ja idealan za taj posao“, kazao je Dušan Jocić i dodao:

„Železničar je i tada bio u teškom stanju. Ja često pravim poređenje da je kao jedan težak onkološki bolesnik koga samo čudo može da spasi.“

Ipak, nada se da će „Želja“ da izađe iz problema u koji se trenutno nalazi, ne svojom krivicom.

„Ceo sport u Nišu je u velikom problemu, a to se najviše odražava na klubove koji vuku repove iz prošlosti. Mi smo ugledali neko svetlo na kraju tunela, klub je stao na zdrave noge, napravio određeni kontinuitet, vratio je svoj imidž, a to se najteže vreća, a najlakše gubi i sada se bojim da smo se našli ponovo u situaciju da možemo da izgubimo to stečeno poverenje.“

Svestan je da je ispred kluba jako težak period, da sport u Nišu nema podršku grada, ali se ipak nada da će se neke stvari promeniti jer je rukomet, ali i Železničar kao institucija sa tradicijom, jako potreban Nišu.

„Mislim da mnogima nedostaje svest o sopstvenoj prolaznosti, naspram institucija koje moraju da traju. Svi mi samo treba da preuzmemo štafetu, da istrčimo najbolje što možemo i da je predamo dalje, bilo da smo u rukovodstvu kluba, grada ili neke druge institucije. Bitno je preživeti ovo vreme, ali iskreno se nadam da ćemo sa prolaskom ovih pre svega zdravstvenih okolnosti koja je zavladala celim čovečanstvom da se ponovo radujemo i na stadionu i na drugim sportskim borilištima uspesima niškog sporta“, zaključio je Jocić.

I dok čekamo bolja vremena koja će nam doneti sunce i utakmice i pune hale, pune vitrine pehara, našem kolegi želimo „oštro“ pero i još neko „zlatno“ pero.

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button