Život u doba korone, pa čak i lišen početnih ograničenja kretanja, policijskih časova, povlačenja u kuće “prestarelih”, osuđenih na nekretanje i šunjanja u strahu od kazne, neposlušnih, sve više liči na čekanje stvarnog života. Onog, kojeg sve češće nostalgično pominjemo i sve više ga se tako rado, samo sećamo.
Kako god da je živeo pre nego što se korona uselila i u našu stvarnost, svako bi da mu se vrati – prethodni život. Pa makar i dalje samo sanjao more, za kojim drugi, davno spakovani, mesecima neutešno plaču i makar sastavljao kraj s krajem teže nego što to čini, recimo, prosečna porodica u čiji je budžet neočekivano upalo… ejjjjj, malo li je, čitavih 400 evra! Koje ionako ne mogu da se potroše na tamo nekim morima pa se usmeravaju, ako već ne u krpljenje krpa ili čak i zakrpa, u obnovu kuhinja, kupatila, dnevnih i spavaćih soba, garaža, prevoznih sredstava (od bicikla do auta skromnije klase) i svega onog što je možda i decenijama pre odlagano za – neka bolja vremena.
***
Neki i dalje, skeptično vrteći glavom “nisu ovo čista posla”, o(p)staju skučeni u svojim domovima, u kojima redovno razvijaju strategiju opstanka pod koronom, rešeni da joj ne dozvole ulet u organizam njihove porodice. Sumnjivo im je sve, svako i svašta. Teorije zavere razvijaju se do granica besmisla i svako ima neku najnoviju informaciju koju je iskopao između ispisanih redova na adresama sumnjivih portala ili u onim poverljivim informacijama koje “samo što nisu obrisane” i koje sverdno prosledjujemo jedni drugima, i izrečnih rečenica zvaničnika, kojima “ionako ne sme da se veruje, jer njihovo i nije da nam istinu kažu, nego da je zamaskiraju u oblandu ospokojavajućih činjenica koje će nas ubediti da samo što nismo pobedili koronu, ponovo”.
Drugi nastoje da žive životom nalik na njegove normalne tokove – red blejanja u kući, ako se već ne radi,red na nekom javnom mestu, po mogućnosti u bašti obližnjeg kafića. Ali ne pod užarenim i zagušljivim nastrešnicama i baldahinima, već ispod istinske krošnje drveta. Gde su kao po pravilu stolovi na najboljoj poziciji – čitati, hladan vetar poljem piri, redovno zauzeti. Duvanski dim ispušten iz pluća kafaskog sapatnika za susednim stolom im smeta manje ili više,ali ne dozvoljavaju da se to primeti. A i, ionako vajde ne bi bilo.
Treći, peti, osmi… nalaze sopstvene modele preživljavanja u doba korone, udaljeni manje ili više ili čak i nimalo od onih sa kojima bi trebalo da dele razdaljinu od 1.5m. Odlaze na izlete, planinare, voze bicikl, osamljuju se, tiskaju se na malo kvadrata bazenskog prostora…
Izletišta su prepuna smeća, iako smo najglasnije moguće već prvih dana korone kolektivno zavapili: ovo nas planeta kažnjava, moli i upozorava da se uozbiljimo, da povedemo računa o njoj, da bi ona nas i dalje trpela! Pa prošetajte sam levom obalom Nišave, od Vodovoda, recimo, do mosta u Proleterskoj. Mene je ono što sam pre nekoliko dana videlo, totalno porazilo!
***
Sva sreća, pa mi je bulevarski park na sasvim pristojnoj udaljenosti da se, em prošetam, em sretnem i družim sa dragim ljudima koje sve manje viđam. Priča mi prijatelj, dr medicinskih nauka inače, da je zbog bliskog susreta sa osobom koja je imala blisku susret sa osobom koja je zaražena koronom išao na testiranje. Prvo su ga bockali (ne znam vam ja te zvanične nazive testiranja koji me samo zbunjuju i plaše) i bio je negativan, ali se ipak izolovao od ukućana. Onda je ipak otišao na pravo testiranje (to vam ja laički prevodim ono što nisam razumela, jer ne želim da znam) i kolege su mu rekle: “Profesore, nemojte da se maltretirate kad rezultati ionako imaju vrlo nizak stepen pouzdanosti”. Još nije sasvim spokojan, ali nije ni u panici. “Nije meni za mene” – kaže – “nego smo navikli unuku da spava sa nama i najteže mi ovo pada zbog nje”.
Ako niste znali, bulevarski park je ovih dana pod sveopštom najezdom prosjaka za koje sam sigurna da bi naši Romi rekli: “Ovo nisu naši”. Znate ono, organizovani prevoz grupe musave dečice, ko zna iz koje nedođije, koju istovare iz kombija ujutru i do večeri moraju da predaju određenu sumu novca, inače im se loše piše. Ne znaju oni šta je socijalna distanca, ni maske, ni kapljični prenos virusa. I tako, dok ispijate kafu, bar pešestoro prokrstari tim delom parka i očeše se o vas.
***
A drveće ovog leta, koje zamišljamo dok živimo jesen (ko zna, možda nas i leto iznenadi pa nam se vrati u oktobru, novembru) poteralo kao nikad ranije. Dok koračam kroz park, preskačem staze i hvatam prečice između stabala raznih vrsta listopadnog i zimzelenog drveća, dodirujući grane i lišće. Zagrlila bih koje stablo, ali se bojim pogleda neupućenih, koji ne znaju za lekovitost tog postupka. Pa bliski susret sa drvećem ostavljam za sopstvenu šumu u rodnom selu. Koje ovog leta obilazim češće nego ikad. Pa koristim priliku da upoznam međe i granice naših zabrana i šuma, na brdu koje je nekad čitavo bilo u vlasništvu moje familije. I dalje se zove Vuštin breg.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
