DruštvoObrazovanje

Da li bi danas profesor Kosta Vujić izgubio licencu i dobio otkaz?

PROFESOR ISTORIJE ĐORĐE BOJANIĆ O DEČIJIM PRAVIMA, RODITELJIMA I PROFESORIMA

Zamislite nekadašnjeg profesora Kostu Vujića, i njegov stil ponašanja sa učenicima… a tim stilom je iznedrio velika srpska naučna imena…, ovim rečima profesor istorije Đorđe Bojanić započinje svoju priču o deci, roditeljima i profesorima.

Deca su naše najveće blago, zato ih trebamo stalno nadgledati. Svesni roditelji nikada ne smeju svoju decu prepustiti samima sebi, ni drugima. Diskretna roditeljska kontrola, uz mnogo ljubavi, topline, nežnosti, pažnje i što je moguće više iskreno prijateljskog razgovora, neophodno je u svakoj pori krhkog detinjeg života. Bolje je malo kontrole, nego mnogo brige!

„Obično se naši roditeljski zahtevi prema deci i prema sebi samima razlikuju, a često treba početi od sebe. Sećate li se kako je nekada izgledala nastava, kakav je bio odnos učenika i roditelja prema profesorima? Da li su vam vaši roditelji, dede i babe pričali kako je u njihovo vreme školski sistem izgledalo? Ako ne znate, raspitajte se, podsetite se, pitajte starije, oni će vam najbolje reći“, poručuje profesor Bojanić i nastavlja:

„Da skratimo, profesori su bili poštovani, cenjeni i voljeni, a roditelji dece nisu ratovali i za svaku sitnicu grdili profesore i pisali tužbe protiv njih za svaku sitnicu, nego su bili na istom vrlo ozbiljnom zadatku, zajedno su radili i trudili se da njihova deca budu pošteni, dobri, čestiti i obrazovani ljudi. U to vreme skoro nikada niste mogli čuti da roditelj nešto loše priča ispred svog deteta o njegovom učitelju, nastavniku i profesoru, na taj način naši stari nisu vaspitavali svoju decu“, kaže profesor Bojanić.

Danas se profesoru meri svaka izgovorena reč, ili, taman posla neka blaga uvreda. Profesori se pred decom omalovažavaju, dovoljno je da učenik prenese roditelju ono što njemu odgovara, i da nastane rasprava, konzilijum, pretnje.

„Zamislite nekadašnjeg profesora Kostu Vujića, i njegov stil ponašanja sa učenicima… a tim stilom je iznedrio velika srpska naučna imena… upravo ta njegova poslednja generacija ostala je upamćena po plejadi učenika koji su kasnije postali slavni… Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Ljubomir Stojanović, Mihailo Petrović Alas, Pavle Popović, Milorad Mitrović, Pera Todorović… koji su ga uvek pominjali i sećali se njega, a baš on sa takvim, danas ,,lošim“ ponašanjem, bio je poštovan i cenjen i kod učenika i roditelja. Danas verovatno bi bio suspendovan i ostao bez licence. Zato mi danas nemamo Kostu i slične njemu“, kaže Bojanić.

Svestan sam da nisu bili svi profesori isti kako Kosta Vujić, i da i danas ima odličnih, dobrih i loših profesora… ali, to je već druga tema.

Gde krivca tražiti, dok nam decu ,,vaspitavaju“ njihova prava a na obaveze zaboravljaju (koja oni vrlo dobro znaju i njima manipulišu), i ja imam dete, i baš ta njihova prava mene kao roditelja brinu. Dosta puta sam od roditelja i poznanika čuo da mu dete kaže ,,ja imam svoja prava, prijaviću te“. To svakako nije prijatno, a koji roditelj ne voli svoje dete ili o njemu ne brine, ili nastavnik u školi… ima sigurno, ali su takvi ljudi retki. Deca su naše blago koje moramo negovati i usmeravati ih na ispravne stvari i dela.

Danas je vrlo teško obrazovati i vaspitati dete, pored bahanalija sa televizije (zadruga, veliki brat, farma, parovi… i razni drugi imaginarijumi). Velika opasnost preti i preko FB, instagrama, tik-toka, viber grupa i raznih društvenih mreža, koji su bez cenzure.

Činjenica je da mi roditelji vrlo malo kontrolišemo svoju decu na društvenim mrežama. Da je u vreme Кoste Vujića postojao android, verujem da bi mobilne kontrolisao svakodnevno i čitao poruke glasno kada bi to uvideo kao potrebu… zamislite danas da to ,,neki“ prof. Кosta uradi, dobio bi suspenziju ili bi bio kažnjen šest meseci po 30 posto od plate, pošto je ugrozio dečija prava i intimu učenika. Takav profesor danas bi bio na stubu srama.

Neka nam Bog pomogne, i urazumi. I roditelj i profesor imaju isti zadatak… da decu usmere na ispravan i trezven put. Mi smo svi tu zbog njih, to su naša deca, njima sutra sve trebamo da prepustimo, ali ne i dok ih obrazujemo i vaspitavamo. Za taj trezveni put potrebna je disciplina i red. Ali tu disciplinu urušavaju njihova prava sa kojima oni vešto manipulišu, kao i pojedini roditelji (naravno, nisu svi roditelji isti). Deca su ipak ogledalo porodice i roditelja. Vaspitanje ipak mora da bude ukorenjeno u porodici, loša ja polazna tačka ako roditelj i to traži od škole, koja naravno ima pored obrazovne i vaspitnu ulogu, usmerava i nadograđuje… ali nije koren vaspitanja u školi, već u porodici. Veliku odgovornost za vaspitanje nose roditelji, pa tek škola i celokupan sistem.

Nećemo se predati, vaspitavaćemo i činićemo sve što je u našoj moći, da sutra naša deca budu dobri, čestiti, pošteni, vaspitani, rodoljubivi i obrazovani ljudi.

Ovo je vreme kada svi moramo da se menjamo, radimo na sebi i razumemo vreme u kome živimo, vreme ubrzanog tehnološkog razvoja i brzih komunikacija. Zato je danas vreme profesora Koste Vujića i njegovih učenika teško uporediti sa vremenom u kome živimo danas. Ali svakako da se u tom vremenu više cenio profesor, verovatno zato što ih je bilo u dosta manjem broju, zaključuje Bojanić.

Izvor: Srpska istorija

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

2 Komentara

  1. Lepo receno,decja prava,a gde su decje obaveze.Drustvo je u celini skliznulo u anarhiju,gde se preplicu prava a obaveze svi prenebregavaju,srecan Badnji dan i vece,cekamo Bozic

  2. Neverovatno koliko puta su upotrebljene reči „kontrola“ i „disciplina“.
    Jedino svojim primerom i iskrenošću se vaspitava dete. Laži i kontrola su kratkog veka, prvi put kada shvati da ga lažete ili kontrolišete dete gubi poverenje u vas, i nećete ga povratiti ukoliko se ne promenite- važi za roditelje kao i nastavnike.
    Jedina svrha škole jeste socijalizacija. Sama činjenica da postoji onlajn nastava, pokazuje da su profesori ionako suvišni, pošto im je jedino bitno da dete nabuba predmet, dok ih za njegov život apsolutno nije briga. Deca ih vrlo brzo prezru upravo zbog toga. Zato se nekada batinama premoštavao taj jaz, i time se kontrolisali mali roboti. Ako je vama žao što deca više nemaju status robota koje svako može da bije i grdi, treba da Vas bude sram.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com