Kolumna

Čičino belo odelo

Kad napunim osamnaest godina i završim srednju školu u gradu, ujna-Ljilja će mi sašiti belo odelo. Obećala mi je to, još kad sam joj prepričavao prvo čičino pismo iz Nemačke, koje nam je otac čitao dok je čičina fotografija, umrljana poljupcima i suzama, kružila između ukućana. Prvo je crno-bela fotografija, sa čičinom celom, vitkom figurom, dospela u babine ruke. Baba se prekrstila, obrisala suze krajem marame pa je izljubila celu, odozgo nadole. Onda je pružila dedi, nastavljajući da briše suze i da uzdiše. Ostali su komentarisali kako je čiča lep, lep, lep ko upisan, a mi deca nismo znali da li bi sad trebalo i mi da ljubimo onu sliku ili da je samo pružimo onome do nas, ponavljajući da je lep, lep, lep ko upisan.
Posle je čiča pisao sve ređe, a baba je plakala sve češće. S pismom i bez pisma. A najviše kad ni glasa od njega nije bilo mesecima pa je umesto poslednjeg pisma koje joj se raspalo u nedrima, mogla da drži samo sliku. Onu jedinu koju nam je poslao, u belom odelu. Umrljanu poljupcima, natopljenu suzama, okrzanih ivica.
Čiča, koga smo ispratili u Nemačku, javio se konačno, iz Amerike.
Prokleta je, Amerika, i zlato što sjaaaaaa… odjekivala je iz komšijske avlije danonoćno jedna pesma, koju smo i ranije slušali, ponekad na radiju, ponekad na svadbama i ispraćajima u vojsku, ali uz koju je baba počela da plače tek posle tog prvog američkog pisma. Sa komšijama smo bili u zavadi, presekli su nam vodu u vreme najveće žege, dok je mati dotrčala do kuće nekim poslom, pa je posle morala da zaliva baštu po noći, kad su oni prvo zalili svoju. Pa su nam se tom pesmom svetili, valjda zato što im je deda zapretio da će im uništiti baštu, desi li se da nam opet preseku vodu kad je na nas red da zalivamo baštu.
Čiča je otad redovno pisao, dvaput pisma u beloj koverti s ogromnom šarenom markom na kojoj je američka zastava, da nas obavesti kako je i šta je i… sve po redu, i jednom, krajem decembra, da nam čestita Božić i Novu godinu, na šta je deda psovao što je škola upropastila čiču pa ne zna da Nova godina koju su izmislila komunisti, kod nas dolazi pre Božića, koji je oduvek bio njegova jedina Nova godina.
Kad napunim osamnaest godina, sašiće mi ujna Ljilja belo odelo kao tvoje, čiča – tako sam rekao ocu da uz moj pozdrav napiše stricu. Otac je još dodao da sam sav na čiču i da ću biti visok i lep kao on. Ja sam dodao da će mene istinski ljubiti, ako im je do ljubljenja, jer ja neću da mi pevaju “Prokleta je Amerika“.
U paketu koji nam je jedno leto stigao iz Amerike, sa onim plavim pantalonama za dedu i oca, što nose fizički radnici na njihovim farmama, tako nam je bar opisao stric jer se kod nas za teksas farmerke još nije znalo, bile su i bluze za babu, sestru i mamu, one su ih posle zvale ‘Sale’, jer je tako pisalo na etiketama i – ono čičino belo odelo, sasvim dobro očuvano, zajedno sa novom crnom košuljom, takođe te marke, “Sale“. U pismu je pisalo da se ne trošimo za odelo, godine brzo prolaze i porašću ja, a njemu je već dosadilo da se slika sve u istom belom odelu pa ga poklanja meni.


Onda je baba ponovo plakala, ja sam se bojao da mi od njenih suza ne ostanu fleke na belom odelu, ujna-Ljilji sam rekao da nema šivenja odela za mene kad napunim osamnaest godina, i tako su svi iznosili i već pocepali svoje poklone od čiče, samo je moje odelo čekalo da porastem.
Baba je posle još više plakala jer su ubrzo prestala da stižu pisma iz Amerike. Došlo je samo još jedno. Tata je došao kući bled kao krpa, baba je pala u nesvest čim ga je videla, bledog, sa belom kovertom u ruci koja je drhtala, majka je vrisnula, onda su babu polivali vodom, sestra i ja smo plakali jer je stiglo pismo iz Amerike i tada svi plačemo.
Čiču je sahranila njihova srpska crkva koja se posvađala sa našom srpskom crkvom, to je znao deda jer je on svake večeri u osam sati slušao Grgu Zlatopera na Glasu Amerike, do tada tiho, da ni prve komšije ne čuju, a otad bi radio stavio na prozor i puštao na najjače.
Mi smo na groblju, tamo gde su bili sahranjeni dedina majka i odelo njegovog oca koji je stradao na nekom frontu gde su mu i ostale kosti, sahranili moje neobučeno, čičino belo odelo.
Ja sam za maturu kupio farmerice koje su šverceri donosili iz Trsta i teget košulju s belim prugama. Onu crnu košulju koja je stigla u čičinom paketu zajedno s njegovim belim odelom, obukao je deda na dan čičine sahrane. I nikad je više nije skinuo.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button