(Osvrt na tekst Slobodana Stojanovića „U susret jubileju: Kamenko Marković, čovek koji se 57 godina bavi Rembrantom”)
Pre nekih mesec dana, u Niškim Vestima objavljen je nadahnut i stručnom rukom pisan članak Slobodana Stojanovića o profesoru Kamenku Markoviću, renomiranom rembrantologu, našem i svetskom. Reč je o svojevrsnom jubileju: o pedeset sedam godina kontinuiranog i intenzivnog promišljanja, tumačenja i pronošenja slave velikog Rembratnovog dela.
Tolike godine kulturno-prosvetnog poslanstva govore same o sebi i o svom značaju. Ali, ono što pleni, ono što ostaje kao mit, jeste duhovna punoća tih godina i bogatstvo darova koje su, što od Rembranta neposredno, što od profesora Markovića, primili mnogi umetnici i poklonici umentosti, a naročito mladi koji tek obrazuju svoje estesko čulo. Jer, kako kaže Stojanović: “ … Kamenko M. Marković opčinjen Rembrantom, stvorio je jedan mit i taj mit sve više raste svakim danom.”
Autor teksta seća se njihovog susreta u Beogradu, 1983. godine i dodaje: “Od tog susreta u Beogradu, 1983. do danas Kamenko M. Marković je obišao svet i video gotovo sve najznačajnije muzeje, galerije i privatne kolekcije slika u kojima se nalazi neki od Rembrantovih radova.
On spada u one retke srećnike na planeti koji su videli gotovo sve ono što je Rembrant stvorio.” Ali srećnici su i oni koji su sopstveni doživljaj Rembranta rasplamsali i produbili čitajući Markovićeve studije, a naročito oni koji su ga uživo gledali i slušali na njegovim predavanjima.
“Nadljudski genije“ – jedna je od brojnih metafora i hiperbola kojima Marković izražava lik i delo holandskog majstora. Takvim i sličnim rečima svedoči o svom iskustvu ne samo eminentni istoričar umetnosti, već i slikar i pesnik, a sve to jeste Kamenko Marković.
Otuda, akademik Georgi Stardelov, u svom tekstu pod naslovom Slika kao fascinacija ovako karakteriše refleksije Kamenka Markovića o velikim slikarima: „ (…) istorija evropskog slikarstva i život njegovih najvećih predstavnika ispričani su na više mesta jednom posebnom vrstom beletrističkog jezika zgusnutog u sugestivna pesnička i metafizička jezgra.“
Lično, nisam imao priliku da prisustvujem Markovićevim predavanjima, ali na osnovu svega onog što sam pročitao o tim naročitim događajima, usuđujem se da tvrdim da je, ostajući u granicama akademske komunikacije, profesor Marković na neki način dovodio sebe u stanje katarze i da je u toku predavanja pred opčinjenim auditorijumom ponovo proživljavao svoje trenutke dubokog ličnog odnosa sa Rembrantom.
Taj živi spoj empatije prema stvaraocu i vrhunskog estetskog doživljaja nad njegovim delom, predstavljen javno, nadahnuto i iskreno – taj čin lične ispovesti i lucidnosti nikoga nije mogao da ostavi ravnodušnim. I
premalo je, mada ne netačno, povodom toga konstatovati kako je Markovićeva fascinacija Rembrantom zasnovana na uzbudljivoj harmoniji između ingenioznog tretmana svetlosti i tame, i, sa druge strane, kako on sâm kaže, „neobjašnjive drame čovekove egzistencije.”
To je tek jedan deo “čarolije koja zasenjuje dušu čoveka”, deo velikog mozaika građenog pedeset i sedam godina.
I lepo je i uzvišeno to što je sve u vezi sa umetnošću savršeno a nedovršeno, koliko ona sama, toliko i svedočanstvo o njoj. Profesor Kamenko Marković jeste i ostaje živi primer i protagonist u drami zvanoj umetnost.
Autor teksta: Damir Malešev
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Kakva divna priča o čoveku koji je svoj život posvetio jednom genijalnom čoveku. Bravo.
Profesor Marković ima svu moju naklonost. Meni je 56 godina i umorio sam se od svega, on se duže od mog života bavi Rembrantom. Veličanstveno i dostojno divljenja.
LEPOTA, LEPOTA koja zasenjuje čovekia.
Pedesetsedam godina profesor Marković neverovatnom količinom ljubavi i strasti širi priče o genijalnosti jednog čoveka koga naziva „nadljudskim genijem“. Veličanstveno.
Svaka čast profesore da ste u nekoj drugoj sredini bili biste uživalac brojnih priznanja i nagrada koje bi mladima trebalo da budu podstrek za rad. Ali o mladima se u Srbiji ne brine, oni se ovde tuku. Zaslužili ste nagradu u sferi istorije umetnosti koja bi trebalo vašim imenom da se nazove i u najmanju ruku jedan dokumentarni film ako i toga nema jedan intervju, obiman i opširan- raskošan kao i oblast kojom ste se bavili. Još jednom hvala na svemu i srećan jubilej.
Niko u Srbiji, ovakva kakva je, nebi smeo da ima iluziju da će nagrade dobiti oni koji ih stvarno zaslužuju. Nagrade dobijaju samo oni koji su se dokazali kao verni i poslušni gradjani sistema u kome živimo. Bravo profesore Markoviću, oni koji vas poznaju znaju da ste vi humanista čovek i da ste to na delu pokazali na desetinama puta, da ste veteran rata koji voli svoju otadžbinu. A zna se da vlast i otadžbina nisu jedno te isto. Svako dobro i uživaj u biografiji koju si sam sebi sačinio.
Čitam tekstove profesora Markovića, onoliko koliko mogu da stignem, ne sve, jer ne mogu da stignem, ali sam ga nekoliko puta slušao,poslednji put u Narodnoj biblioteci „Stevan Sremac“ u Nišu, kada je govorio o Rembrantu. Fascinantan je. To je čovek znanja, energije i beskrajne ljubavi prema umetniku. Njegov govor je čista poezija. Pozdrav.
OVAJ jubile4j treba da udje u Ginisovu knjigu rekorda. Niedan istraživač u svetu, nijedan profesor umetnosti nije uradio nešto ni približno onome što je pošlo za rukom profesoru dr Kamenku M. Markoviću iz Niša. Svet treba da ovo zna, treba da čuje.
Obično ne pišem komentare, ali ovoga puta sam odustao od toga kada sam pročitao podatak koji je za mene fascinantan, veličanstven, nedostižan u jednom ljudskom veku. Profesor je za mene veličina , kakvih je malo u svetu. Svako ko želi da vidi ko je slavnjenik neka na Guglu pogleda šta je sve on napisao .IMPRESIVNO.
Tvorac sjajnih misli i rečenica Damir Malešev iz Novog Sada, čije smo radove bili u prilici da u nekoliko navrata čitamo na ovom portalu, napisao je odličan osvrt na jubilej profesora Markovića.Damir Malešev je profesor filozofije, pesnik i konceptualni umetnik koga je ljubav prema Konstantinu Brankušiju, spojila sa profesorom Kamenkom Markovićem. Umetnost ima tu moć da spaja ljude. Divno.