Bojanić: Zadnji je momenat za izgradnju Memorijalnog centara i mesta sabranja u čast srpskim žrtavama 20. veka

ZAR NAS NIJE SRAMOTA ŠTO GA NEMAMO?

Srbija je u paklenom 20. veku podnela jednu od najtežih žrtvi u Evropi, sagledano kroz broj stanovnika.

Uprkos tome, Srbija nema jedinstveno mesto koje bi sabralo uspomenu na sve nevine žrtve u tom paklenom i krvavom 20. veku za nas Srbe. Evo zašto je potrebno da se podigne jedan nacionalni centar, mauzolej:

Nacionalni mauzolej bi sve te žrtve simbolično ujedinio u jednom svetom prostoru

Dostojno poštovanje prema sopstvenim žrtvama Srbija i srpski narod nemaju, nemaju „srpski Jad Vašem“ ili „srpski Panteon“. Mesto koje bi bilo i spomenik i memorijalni centar, a koje bi svetu poslalo poruku o razmerama stradanja našeg naroda.

Zamislite, a mi smo narod nad kojim je u tri navrata izvršen genocid koji mi Srbi nismo umeli niti imali snage da ozvaničimo kao što su to uradili posle Drugog svetskog rata Jevreji kroz Holokaust (mi nismo mogli zbog ,,bratstva i jedinstva“ sa sopstvenim dželatom i ,,voljenim“ Titom.

Zato danas svi znaju za jevrejske žrtve i Holokaust i šest miliona stradalih (a ima ih popisano oko četiri ipo miliona), zamislite da neko dirne ili umanji njihove žrtve?

Oni imaju i svoj naziv za žrtve, kao što imaju i Romi (Porajmos ili Samudaripen) , a mi ni naziv nemamo već se naše žrtve svrstavaju pod Holokaust.

Naši gimnazijalci kroz razne projekte više istražuju, pišu i uče o žrtvama jevrejskog naroda nego žrtvama srpskog naroda kroz istorijat stradalih porodica).

To je svakako uspeh Jevreja, da što više ljudi sazna o njihovom stradanju (kroz svoj metodički primer i realizaciju kroz projekte, svaka čast), i to trebamo praktikovati i za srpske stradalničke porodice, što treba da nam bude u fokusu isto kaš što su jevrejske žrtve fokus Jevrejskog naroda.

To naše mesto sabranja (mauzolej) bi morao da bude mesto gde bi mladi učili o žrtvama, a ne da ih saznaju samo iz udžbenika. Time bi se razvijala kultura pamćenja i sećanja.

Mi moramo da jačamo nacionalni identitet. Poštovanje prema žrtvama direktno je vezano za očuvanje identiteta i istorijskog pamćenja i sećanja. Narod koji ne čuva svoje žrtve lakše gubi samopoštovanje i postaje podložan falsifikovanju istorije… a to se nama redovno dešava.

Taj novoizgrađeni velelepni mauzolej, morao bi da bude mesto i duhovnog sabranja i duhovno središte. Morao bi da ima i hram u kojem bi se služile liturgije, molitve za sve stradalnike, bez obzira na njihovu versku ili ideološku pripadnost. Srbija bi time pokazala da ne želi osvetu, već istinu i sećanje. Takvo mesto bi bilo i diplomatski snažan znak – svedočanstvo stradanja ali i otpora zaboravu… koji je u velikoj meri prisutno kod Srba.

Tragično je što i u 21. veku, Srbija i dalje nema jedinstveno nacionalno memorijalno mesto za svoje milionske žrtve, samo u 20. veku je postradalo u odbrani svoje otadžbine i deo stradalih u građanskom ratu (partizani i četnici… nedićevci, ljotićevci) preko tri miliona nevinih ljudi. Zato je potrebno konačno izgraditi Mauzolej – kao večnu opomenu i znak da su ti ljudi stradali za odbranu svoje otadžbine i slobodu i postojanje srpskog naroda.

Mi nemamo ni naziv za naše žrtve u Drugom svetskom ratu.

Izgleda da nekome odgovara da se i naš genocid sprovodi kroz jevrejski Holokaust. Ustaše su imale i logore za srpske bebe i decu, a ni jedan spomenik u Srbiji nema koji će na to stravično zlo da nas podseti, a za to smo sami krivi i ,,bratstvo i jedinstvo“ koje je sproveo komunistički režim koji nas je u potpunosti sludeo i totalno razneo trezvenu svest i razum pa smo sopstvenog dželata prihvatili kao brata posle stravičnog ustaškog genocida nad nama Srbina gde je stradalo oko milion srba od ustaškog noža, pa nam se isto zlo ponovilo i treći put devedesetih godina 20. veka. Pitam se zašto mi nemamo svoj termin kao što imaju Jevreji i Romi i zašto im smeta termin koji smo dobili posle toliko godina ,,POKOLj“? Zašto da i mi nemamo svoje mesto okupljanja kao što Jevreji imaju Jad Vašem? Zašto se ne ugledamo na Jevreje i nešto dobro naučimo?

Ako nije dobar predlog ,,POKOLj“, zašto nisu dali svoj predlog… ovoliko godina. Moje mišljenje je da taj genocid mora imati svoj naziv, kao i mesto okupljanja, hodočašća.

Mislim da po ovom pitanju ne sme biti podela… bar da se ujedinimo oko naših žrtava koje nismo uspeli za više od sedam decenija ni da popišemo, nemamo ni Memorijalni centar za te žrtve genocida… to je strašno za sve nas.

Mi moramo da se ugledamo na Jevreje i njihov odnos prema žrtvama, koji je za svaku pohvalu.

Zato je vreme da se podigne Nacionalni mauzolej srpskih žrtava 20. veka – dostojno, svečano i trajno obeležje, koje će biti i hram pamćenja, i memorijalni centar, i dom molitve i dom nezaborava i večnog pamćenja.

To mesto sabranja mora biti i mesto gde se potomci klanjaju senima svojih predaka, gde mladi uče istoriju svog naroda, gde Srbija šalje svetu poruku o svojoj žrtvi i stradanju, ali i o snazi da iz tog stradanja vaskrsne.

Ovo nije pitanje politike i dnevne lakrdije, već dostojanstva. Nije pitanje sadašnjice, već večnosti.

Srbija duguje svojim žrtvama jedno takvo mesto kao opomenu, kao zaveštanje i kao zalog da nevine srpske žrtve nikada neće biti zaboravljene.

Nama je potrebno ideološko izmirenje i narodno sabranje

Zato nam je potrebno sabranje i novo ujedinjenje, pogotovu danas kada vidimo koliko ima autošovinista i autonomaša i deo NVO koje mrze sve što je srpsko. Moramo da radimo na novom nacionalnom programu koji nemamo od ,,Načertanija“…. i da više radimo po pitanju Srpske istorije u svim krajevima gde žive Srbi, a ne da gledamo i ćutimo na prekrajanja i otimanja istorijskih činjenica, tu moramo burno i glasno da reagujemo, da nas i svet čuje (kao što čuje i one koji kradu i krivotvore).

Ko nam danas umanjuje broj žrtava u Jasenovcu? Tu je i srpska tragedija.

Što više filmova, dokumentaraca, knjiga, časopisa, prevedenih na strane jezike. Jednostavno, ukoliko se zatre svest o žrtvama uništava se to neophodno tkivo nacionalne svesti i rodoljublja.

Ko i zbog čega je branio da istina izađe na svetlo… zašto nam se tek posle 75 godina dešava da tek sada svi mediji, portali, televizije pišu i govore slobodno o genocidu nad Srbima u 20. veku?

To je moralo mnogo pre, ali, jasno je gde je problem. To je već za drugu temu.

Dobro je što smo se oslobodili tih stega i okova.

Decenijama smo ćutali, kao da se ništa nije desilo… i u dva navrata prigrlili sopstvenog dželata i prihvatili ga za brata u prividnom jedinstvu i slozi i 1918. i 1945 godine… a i sada nam deo dece trči u Zagreb, Strazbur i Brisel da tamo traže podršku… i kod Picule, ali oni nisu krivi, već mi, koji ih nismo naučili gde je opasnost i kakvo zlo su nam činili.

SRBIJA NIJE GENOCIDNA DRŽAVA (to nije deo našeg pravoslavnog usmerenja), VEĆ DRŽAVA I NAROD NAD KOJOM JE SAMO U 20.VEKU U VIŠE NAVRATA IZVRŠEN GENOCID (1914-1918, 1941-1945 i 1991-1995 godine)!

ISTINU MORAMO ZNATI, ONA OSLOBAĐA I LEČI.

Živela Srbija!

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.