Bojanić: Šta se dešava sa našom decom?

Ljudi, braćo, roditelji… pogledajte deca šta nam rade na društvenim mrežama i kakve brutalne poruke jedni drugima šalju i šta snimaju i šta podržavaju i čemu se dive!

Svi dobro znamo šta se dogodilo u proteklih dana, o tome neću… istraga je u toku, i srećom da policija  radi svoj posao, kaže Đorđe Bojanić, profesor istorije i urednik sajta SRPSKA ISTORIJA..

Ovo je zastrašujuće, alarmantno… Ko je zakazao i što se ovo dešava? Veliko je pitanje.

Moramo kontrolisati svoju decu.

Gde je granica tolerancije i tih dečijih prava, koja nam polako stižu na naplatu koja smo preuzeli sa zapada? Preuzeli smo sve ono najgore.

Sve ovo se rešava jednom zakonodavnom uredbom, piše Bojanić.

Kada bi ova deca bila privedena i poslata u popravne domove za učenike (na prevaspitavanje od šest meseci) i njihovi roditelji platili drakonske kazne (min 100.000 din) koji bi išao u dobrotvorne svrhe, verujte za mesec dana bi deca to vrlo dobro razumela, naravno i roditelji.

Društvene mreže hitno ukinuti ili da se sprovede cenzura za neprimerene sadržaje…

Rijaliti programi skoro bez cenzure. Deca gledaju bahanalije, blud, razvrat! Sva ta brutalnost i sramota se prikazuje iz tih rijalitija na socijalnim mrežama u kratkim klipovima, koji traju u proseku minut (ne bez razloga)… jer je to fokus i pažnja da deci ne bude dosadno, mamac…

Kristijan u udarnim terminu ima emisiju na televiziji sa nacionalnom frekvencijom i snima spot u školi (nije nam tu kriv Kristijan)… a posle toga se ti kratki klipovi šalju na mreže, gde se deca sa tim budalaština a oduševljavaju i to masovno šeruju… i to ih lagano vaspitava u totalno pogrešnom smeru. Da li su te emisije i rijaliti primereni? Naravno da ne.

*Kazne su jedino rešenje.

*Nevladine organizacije nam vaspitavaju decu.

*Aleksin zakon obavezno usvojiti u skupštini.

*Zabraniti zakonom mobilne telefone u školi.

*Sve škole (svaki hodnik…) da budu pokrivene video nadzorom.

*Pedofili, doživotna robija.

*Dileri narkotika i opijata, kazne povećati drastično.

-Kao što je vozače disciplinovalo Oko sokolovo i kamere na raskrsnicama i putevima. Pa sada ima za 80 posto manje bahatosti pri parkiranju i u vožnji na putevima i raskrsnicama sa semaforima… u suprotnom bićete sigurno dobro kažnjeni.

Stižu i dobre vesti, da država procesuira sve one koji podržavaju ovaj brutalni masakr nad našom decom kao i kontrola ljudi koji imaju oružje. Nadam se da će se naša država izboriti sa ovim zlom.

*Zamislite nekadašnjeg profesora Kostu Vujića i njegov stil ponašanja sa učenicima…. On je tim stilom je iznedrio velika srpska naučna imena…

Deca su naše najveće blago, zato ih treba stalno nadgledati. Svesni roditelji nikada ne smeju svoju decu prepustiti samima sebi, ni drugima. Diskretna roditeljska kontrola, uz mnogo ljubavi, topline, nežnosti, pažnje, brige i što je moguće više iskreno prijateljskog razgovora, neophodno je u svakoj pori detinjeg razvoja i odrastanja.

Bolje je malo kontrole, nego mnogo brige!

Obično se naši roditeljski zahtevi prema deci i prema sebi samima razlikuju, a često treba početi od sebe.

Sećate li se kako je nekada izgledala nastava, kakav je bio odnos učenika i roditelja prema profesorima?

Da li su vam vaši roditelji, dede i babe pričali kako je u njihovo vreme školski sistem izgledalo? Ako ne znate, raspitajte se, podsetite se, pitajte starije, oni će vam najbolje reći.

Da skratimo, profesori su bili poštovani, cenjeni i voljeni, a roditelji dece nisu ratovali i za svaku sitnicu grdili profesore i pisali tužbe protiv njih, nego su bili na istom vrlo ozbiljnom zadatku, zajedno su radili i trudili se da njihova deca budu pošteni, dobri, čestiti i obrazovani ljudi. U to vreme skoro nikada niste mogli čuti da roditelj nešto loše priča ispred svog deteta o njegovom učitelju, nastavniku i profesoru, na taj način naši stari nisu vaspitavali svoju decu.

Danas se profesoru meri svaka izgovorena reč, ili, taman posla neka blaga uvreda. Profesori se pred decom omalovažavaju, dovoljno je da učenik prenese roditelju ono što njemu odgovara, i da nastane rasprava, konzilijum, pretnje, piše Bojanić.

Zamislite nekadašnjeg profesora Kostu Vujića, i njegov stil ponašanja sa učenicima… a tim stilom je iznedrio velika srpska naučna imena… upravo ta njegova poslednja generacija ostala je upamćena po plejadi učenika koji su kasnije postali slavni… Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Ljubomir Stojanović, Mihailo Petrović Alas, Pavle Popović, Milorad Mitrović, Pera Todorović… koji su ga uvek pominjali i sećali se njega, a baš on sa takvim, danas ,,lošim“ ponašanjem, bio je poštovan i cenjen i kod učenika i roditelja. Danas bi verovatno bio suspendovan i ostao bez licence. Zato mi danas nemamo Kostu i slične njemu.

Svestan sam da nisu bili svi profesori isti kao Kosta Vujić, i da i danas ima odličnih, dobrih i loših profesora kao što ima i različitih roditelja… ali, to je već druga tema.

Gde krivca tražiti, dok nam decu ,,vaspitavaju“ njihova prava a na obaveze zaboravljaju (koja oni vrlo dobro znaju i njima manipulišu)? I ja imam dete, i baš ta njihova prava mene kao roditelja brinu. Dosta puta sam od roditelja i poznanika čuo da mu dete kaže ,,ja imam svoja prava, prijaviću te“. To svakako nije prijatno, a koji roditelj ne voli svoje dete ili o njemu ne brine, ili nastavnik u školi… ima sigurno, ali su takvi ljudi retki. Deca su naše blago koje moramo negovati i usmeravati ih na ispravne stvari i dela.

Danas je vrlo teško obrazovati i vaspitati dete, pored bahanalija sa televizije (zadruga, veliki brat, farma, parovi… i razni drugi imaginarijumi). Velika opasnost preti i preko društvenih mreža i raznih grupa koji su bez cenzure.

Činjenica je da mi roditelji vrlo malo kontrolišemo svoju decu na društvenim mrežama. Da je u vreme Koste Vujića postojao android, verujem da bi mobilne kontrolisao svakodnevno i čitao poruke glasno kada bi to uvideo kao potrebu… zamislite danas da to ,,neki“ prof. Kosta uradi, dobio bi suspenziju ili bi bio kažnjen šest meseci po 30 posto od plate, pošto je ugrozio dečija prava i intimu učenika. Takav profesor danas bi bio na stubu srama.

Neka nam Bog pomogne, i urazumi nas. I roditelj i profesor imaju isti zadatak; da decu usmere na ispravan i trezven put, još bolje na onaj Svetosavski put, na koji je velika većina zaboravila, piše Bojanić.

Mi smo svi tu zbog njih, to su naša deca, njima sutra sve treba da prepustimo, ali ne i dok ih obrazujemo i vaspitavamo. Za taj trezveni put potrebna je disciplina i red. Ali tu disciplinu ,,urušavaju“ njihova prava sa kojima oni vešto manipulišu, kao i pojedini roditelji (naravno, nisu svi roditelji isti). Deca su ipak ogledalo porodice i roditelja. Vaspitanje ipak mora da bude ukorenjeno u porodici! Loša ja polazna tačka ako roditelj i to traži od škole, koja naravno ima pored obrazovne i vaspitnu ulogu, usmerava i nadograđuje, ali nije koren vaspitanja u školi, već u porodici. Veliku odgovornost za vaspitanje nose roditelji, pa tek škola i celokupan sistem.

Nećemo se predati, vaspitavaćemo i činićemo sve što je u našoj moći, da sutra naša deca budu dobri, čestiti, pošteni, vaspitani, rodoljubivi i obrazovani ljudi.

Ovo je vreme kada svi moramo da se menjamo, radimo na sebi i razumemo vreme u kome živimo, vreme ubrzanog tehnološkog razvoja i brzih komunikacija. Zato je danas vreme prof. Koste Vujića i njegovih učenika teško uporediti sa vremenom u kome živimo. Ali svakako da se u tom vremenu više cenio profesor, verovatno zato što ih je bilo u dosta manjem broju (školovanih ljudi).

Moramo da se trgnemo i rasvestimo, zbog naše dece… da ne bude kasno. Nadam se da naša država za to ima snage.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.