Da još uvek ima onih koji cene prave vrednosti i gaje ljubav prema onome što je u njihovom najužem okruženju, iz dana u dan potvrđuju ljudi koji na različite načine iskazuju svoj lokalpatriotizam. Najčešće su oni okupljeni oko lokalog sportskog kolektiva najbolji primer za to, a u Nišu to su one prave Nišlije – Meraklije.
Mnogi od njih od malih nogu učeni su da vole Radnički i sve što ima veze sa ovim brendom i ikonom grada na Nišavi, a prava je sreća kada ti ljudi umeju da ljubav prenesu i na svoje naslednike. Porodica Matijašević iz Niša pravi je primer kako jedna porodica treba da izgleda i kako da na najbolji način promoviše svoj grad i svoje okruženje. Lazar (4), Sofija (6) i Strahinja (8) imali su tu sreću da njihovi roditelji, Saša i Suzana, od prvog dana utiču na njih na pravi način.
Ono što posebno raduje ljubitelje niškog fudbalskog kluba je činjenica da je na ulicama grada sve više dece sa obeležjima Radničkog, a velike zasluge za to idu na adresu onih koji ovim mališanima svakodnevno daju pravi primer. Deca su oličenje svojih roditelja i kućnog vaspitanja koje im oni nameću a kada je to vaspitanje usmereno ka ljubavi prema svojim lokalnim institucijama sasvim je jasno da će oni izrasti u dobre ljude koji će svoju okolinu voleti i čuvati.
Priča porodice Matijašević kreće od Sašine ljubavi i privrženosti fudbalskom klubu Radnički. Još kao mali, kada je bio 2.razred osnovne škole, bavio se ovim sportom, što je dalje prouzrokovalo i prve dolaske na tribine stadiona Čair. Ipak, sa odrastanjem došle su i obaveze koje su ga povremeno sprečavale da prati mečeve ali je i u tim momentima bio srcem uz svoj voljeni klub.
Nakon višegodišnje pauze i tavorenja po nižim rangovima takmičenja Radnički je u sezoni 2012/13 ponovo dospeo u elitu i postao standardni član Superlige Srbije. Od tog dana Radnički u ovom rangu takmičenja beleži sve bolje rezultate. To je bila prilika i da najstariji, tada trogodišnji Strahinja, ode na svoju prvu utakmicu. Od tog dana Strahinja ne propušta nijednu utakmicu Radničkog u Nišu i na bližim gostovanjima!
Bilo da je napolju temperatura u “debelom” minusu ili plusu, njegova ljubav prema lokalnom klubu ne poznaje granice.
“Ideja je bila da svoju decu naučimo da vole svoj grad i da ne budu stranci u njemu” objašnjava Saša, koji se sa svojom suprugom Suzanom trudi da na najbolji mogući način vaspitava svoju decu. Najviše ih, kaže, muči kada ih neko pita da li navijaju za Crvenu zvezdu ili Partizan, jer tada ne znaju šta da odgovore.
Ono što je možda nesvakidašnje na našim prostorima, a što ovi ljudi pokušavaju da nametnu kao standard je to da i mama redovno prati utakmice, pa tako čak i kada klinci odu kod bake i deke, sa svojim suprugom Sašom je stalni gost na tribinama Čaira.
Matijaševići su rado viđeni gosti Čairskih tribina, što potvđuje i činjenica da im Meraklije čuvaju mesta na Jugu, a gde god se pojave izazivaju pozitivne reakcije i oduševljenje. Klinci su, kaže tata, kao maskote, čim uđu na stadion svi pogledi su usmereni ka njima a često se dešava i da ljudi požele da se fotografišu sa Sofijom, Lazom i Strahijem.
Na pitanje koji im je omiljeni igrač jednoglasno kažu “CAKI!” ali na tom spisku su i Lazar Arsić i Marko Mrkić, koje ovi mališani obožavaju!
Na prvenstvenoj utakmici sa OFK Beogradom 27. aprila 2013. godine FK Radnički je na novom stadionu sa svojim vernim Meraklijama proslavio 90. rođendan. Tog dana, rođen je i najmlađi član porodice Lazar Matijašević, što nikako nije slučajnost.
To je bila prva utakmica na koju je pošla Sofija i prvi dan kada je Lazar počeo da živi za Radnički. Od tada, svo troje zajedničkim snagama bodre niškog superligaša ali i rade na njegovoj promociji svakodnevno noseći majice, šalove, kape i ostale rekvizite sa grbom crveno-bele tvrđave. Lazar čak i ne želi da krene u obdanište ukoliko preko svoje garderobe nema majicu Radničkog. Za njega je to nezamislivo. A za njegove roditelje to je dokaz da su uspeli u svojim namerama i da će njihova poslušna deca poslužiti kao primer svojim vršnjacima.
Dok Lazar i Strahinja uspešno treniraju fudbal, Sofija uživa u vožnji rolerima. I ne samo da je veoma vešta u tome, što je pokazala na nedavno održanoj trci u Niškoj Banji, osvojivši treće mesto, ona je osvojila i treću nagradu na Nektarovom likovnom konkursu. Sofi kaže da drugarice iz predškoskog baš i ne prate fudbal kao ona i dodaje da pored Cakija posebno voli i Lazara Arsića.
Kaže da i njena braća jednako vole našeg vezistu i dodaje “Kada igramo fudbal Laza uvek bude Lazar Arsić!”.
Kada nije u klupi Osnovne škole “Miroslav Antić”, Strahinja trenira fudbal u niškom “Vitezu” i jedan je od najnaprednijih u svojoj generaciji, ne samo na terenu već i van njega. U pauzi od svojih utakmica, Strahinjini drugari rado odlaze na Čair odakle pružaju značajnu podršku našim fudbalerima, a velike zasluge idu upravo njemu, koji se trudi da od malih nogu utiče na svoje vršnjake. Osim toga on je ozbiljan fudbaler, koji je već uspeo da postigne gol sa pola terena, a u poslednje dve utakmice Viteza dva puta se upisao u listu strelaca. Danas ga čeka novi meč i dokazivanje, pa sutra možda neće moći da otputuje na Banjicu na odloženu utakmicu 20.kola u kojoj će, kaže, Radnički pobediti Rad sa 2:0, a mi mu verujemo.
Omiljena utakmica mu je ona sa Zemunom kada smo slavili sa 4:1, a najviše se radovao kada smo pobedili Zvezdu sa 2:1.
Jedan od najčešćih problema roditelja koji bi da svoju decu odvedu na stadion jesu problematični navijači. Sve je više onih koji imaju određenu dozu straha, pa već u startu odustaju od usmeravanja svoje dece ka tribini. U Nišu, tvrdi Saša, toga nema: “Naša tribina je dosta zdravija od ostalih. Nemam nikakav strah da svoju decu povedem na Čair. Ne smeta im ni gužva ni glasno navijanje, jedino imaju problem sa dimom od baklji kada navijači Crvene zvezde ili Partizana gostuju kod nas, ali ih ni to ne sprečava da dođu i navijaju za Radnički” dodaje on.
Večita tema u Nišu su i “večiti”. Zašto navijati za Radnički, a ne za Zvezdu ili Partizan, najbolje govori, kaže, situacija kada su igrači pomenutih klubova nosili sporne majice na terenu. Sportisti su uzori naših najmlađih sugrađana i ne bi trebalo da im daju ovakav primer, složio se Saša. To je samo jedan u nizu razloga zašto treba izabrati svoj lokalni klub, pre svih ostalih, kilometrima udaljenih od nas.
Što se tiče trenutne energije oko kluba, nezavidne situacije na tribinama i rezultata Radničkog, koji bi ove godine mogli konačno da ga odvedu u kvalifikacije za evropska takmičenja: rezultati nisu presudni, to potvrđuje i činjenica da smo najviše navijača na tribinama imali kada smo se borili za opstanak. Potrebno je uložiti veoma malo para i truda da bi ova ekipa izašla u Evropu – kaže Sale i dodaje kako bi bilo lepo da se navijači što pre vrate na stadion, za šta je neophodan pre svega dobar marketing i organizovani obilasci niških škola. “Roditelji imaju previše obaveza da bi posvetili pažnju fudbalu i razonodi. Tu bi u pomoć trebalo da im priskoče nastavnici fizičkog vaspitanja koji bi mogli da organizuju grupni odlazak na utakmice, a ljudi iz kluba bi mogli da otvore severnu tribinu koja je ionako prazna, odakle bi najmlađi navijači pružali podršku našim fudbalerima” predlaže Saša.
I nije čudo da ovakvi konstruktivni predlozi dolaze sa njegove strane, jer je profesija kojom se bavi usko povezana upravo sa decom, pored Osnovne škole “Čegar” Saša radi i u Specijalnoj školi sa domom učenika “Bubanj”. Njegova supruga takođe je deo kolektiva Doma učenika Srednjih škola, pa ne čudi što ovo dvoje ljudi imaju zdrave i prave metode vaspitavanja svoje dece, što bi svakako trebalo da posluži kao primer drugima.
Ne samo oni, već i mnogi ljudi koji su zaposleni u niškim obrazovno-vaspitnim ustanovama trude se da deci daju valjani primer, a jedna od njih je i vaspitačica Milena Prvulović-Stojković koja svoju ljubav prema Radničkom svakodnevno prenosi na decu. Ona je i pomogla u osmišljavanju slogana “Baš prija biti Meraklija” koji će se uskoro naći i na majicama niških navijača svih generacija.
Radnički je trenutno na sedmom mestu tabele Superlige odakle dočekuje sutrašnji susret sa beogradskim Radom. Nakon toga očekuju ga još dva duela sa Čukaričkim i Radnikom iz Surdulice a onda odlazi na zimsku pauzu. Jedno je sigurno: dok je ovakvih ljudi poput Saše, Suzane, Sofije, Lazara, Strahinje, Milene i mnogih drugih pravih Nišlija – za Radnički nema zime! Oni su primer svima nama i dokaz da u Nišu još uvek postoje lepo vaspitani ljudi koji neguju prave vrednosti.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
