MerošinaRegion

Banatsko selo u srcu Dobriča

Selo je dobilo ime po sinu kneza Milana Obrenovića, prve sadnice višnje u merošinski kraj doneli su aleksandrovčani još krajem 19. veka. Osnovali su prvu zadrugu, prvi su orali gvozdenim plugovima i još u mnogo čemu bili prvi, meštani sela Aleksandrovo u opštini Merošina.

Nakon oslobodjenja Niša i Jugoistočne Srbije od Turaka krajem decembra 1887. godine, ondanašnji knez a kasnije i kralj Milan Obrenović, obišao je dobrički kraj na levoj obali Južne Morave.

Meštani Aleksandrova danas prepričavaju da je kralj Milan Obrenović sa svojom pratnjom i fijakerom došao do Mramorskog mosta, gde ga je dočekao mramorski kmet, Jefta Mirčić. Stigavši na prostor današnjeg Aleksandrova, sela na samo 12km od Niša, knez Milan Obrenović je ugledao zaboravljena polja. Želeći da naseli ovaj prazan prostor između Mramora i Merošine,  je na umu imao još jedan razlog, da stanovništvo u novooslobođenim krajevima  od Turaka, upozna i sa savremenijiim načinima poljoprivredne proizvodnje.

Selo je geometrijski projektovano po ugledu na ravničarska, vojvođanska sela.  Jedna ulica bila je duž današnjeg magistralnog puta Niš-Prokuplje, a na nju su pod uglom od 900 izlazile tri ulice, široke po 26 m. Svaka ulica je imala trotoare sa obe strane, odvodne kanale i drvorede.

Novi dom kraj Morave našle su porodice iz Vojvodine i to su bili Mešterovići (Kikinda), Smiljanski (Ada), Puzići (Subotica), Đukići (Gospođinci), Klajići (Senta), Rakići (Kikinda), Jekići (Vršac), Ignjačevići (Stara Kanjiža), Vujići (Senta), Pecarski, Pantići (Gospođinci), Jovanovići, Šokići.

Svaki naseljenik dobio je po 24 ari placa. Kuće su građene do puta i imale isti raspored, istu gradnju  u vojvođanskom stilu. Prema ulici je bila jedna soba, u sredini kujna i zadnja soba. Ispred je bio hodnik i jedan špajz. U nastavku je bila šupa za zaprežna kola, a od špajza do šupe prostirao se trem, na drvenim stubovima.

U poslednje dve decenije XIX veka i početkom XX veka, Aleksandrovčani su prednjačili u obradi zemlje savremenim masinama i oruđem. Prvi su počeli da koriste gvozdene plugove, dok se u ovim krajevima još uvek obradjivala zemlja na tradicionalan način, drvenom ralicom. Aleksandrovački „Banaćani“, kako ih negde nazivaju su 1907. godine kupili prvu vršilicu u ovom kraju i počeli da je koriste.

Aleksandrovčani se ponose što su njihovi dedovi 1880. godine doneli sadnice višnje iz Banata u ove krajeve.

U Aleksandrovu je 1906. godine osnovana prva zadruga u ovom kraju. Bila je to kreditna zadruga koju je osnovalo 30 domaćinstava iz Aleksandrova.

Osim postajanja prve zadruge, 1919. godine osnovana je i seoska potrošačka zadruga, koja je 1939. godine pohvaljena od Saveza zemljoradničkih zadruga za dobro poslovanje i na poklon dobila trijer.

Aleksandrovo se još po nečemu razlikuje od okolnih sela, ima zvonik sa dva zvona, koji je izliven od turskih topova još davne 1885. godine u Vršcu. Za zvono se priča da ima čudnu moć i da pomaže u rasterivanju nadolazećeg nevremena.

Zaštitni znak sela su bile guske, koje je svako domaćinstvo čuvalo.

Kuće su morale da se održavaju i kreče svake godine spolja i unutra. Nedeljno pravilo je bilo da svako domaćinstvo prepodne je moralo da počisti svoj deo trotoara, svoje kanale a nakon toga usledio bi nedeljni ručak. Posle završene trpeze svi ukućani, i mlado i staro, bi išli u plac kod zvona na igranku. Nedelja je bila dan za odmor, porodičnu trpezu i veselje, dan kad se ne bi radilo u polju i dan za uredjivanje kuća.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button