Da ti ja reknem kako je, a ti slušaj koga god oćeš i raboti kako oćeš. Crveno slovo neje izmislel Bog, eve pljuni me ovde ako te l’žem. Izmisleli su ga ljudi, sag, da li su popovi, da li je vlas, ne znam, ali kuj god da je, mora da je mislel da je i čovek živ stvor i da nekad mora i d-odmori. Da dane sas dušu i da mož’ jutre pa da se vane za nekvu rabotu, a ne da baldiše kako neranjeno mogare.
Projde krej men onomad Marija pa se udzr u moj veš na žicu pa kad ti se udzveri onaj žena, tugo Boške kvo me strefi, za glavu sam se vatala.
– Kva si ti toj domaćica, strinke Grozdo, vika mi, mesto ti nas da učiš, mi te tebe trebe opraljamo pod staros, pa ubilo te u glavu, znaš li da je danaske crveno slovo?
Prekrsti se najprve i pomoli se i na Gospoda i na Svetoga Dimitriju, njega sam u moj život najviše ispoštuvala, oprostete, reko im, ako mi se mora vrne, vrnete na men, decu mi nemoj kačite zbog radi moji greovi. Pa se tag obrnu nakude nju i reko voj ovakoj:
– Marijo, dokle sam mogla i dokle sam pantila, ja sam sva crvena slova ispoštuvala kako je red i kako me mo’a mati naučila jošte dete kada sam bila. Sag će mi Gospod mož’ i progleda kroz prsti, stara sam ja i mlogo poče zabraljam, i lek zabravim da popijem, kam li da pantim kada se pada crveno slovo. A i, da ti reknem pravo, ja se na Gospoda nesam mlogo zamerila, berem onolko kolko ja znam pa se mlogo i ne plašim. Svekrvu i svekra sam ispoštuvala do onija ‘d’n, mater i tatka i muža nesam obrukala, nikuj od men’ neje propištal u moj život, decu sam na prav put izvela, na nikuga dužna nesam ostala, ni u rabotu, ni u pare. Na sirotinju sam sunula kada sam kvo imala i mogla, kad mi se poviške rodilo kakvo-takvo na kantar nikad nesam varala, na državu sam uvek na vreme njojno davala pa sag, grešna li sam, nesam li, ne znam, al se ič ne plašim. Pred Boga kad zatrebe d-otidem, ima d-idem sas dignutu glavu, a ne uZem da gledam.
Otide si ona bez ostani zbogom.
Moreeeee, rekla bi mi nešto, al ne smeje. Znaje kva sam i da dlake na jezik nemam pa ću, jedan reč li mi jošte rekne, ja još pogoro da voj reknem.
Eeee, Marijo, Marijo, dotle li je došlo, ti za crveno slovo da se vataš! Svekrva ti je gladna na onija svet otišla, zalok lebac voj nesi sunula, snau si kroz odžak proterala, moralo je neveče u onuj sirotinju da se vrne, samo tebe da te ne trpi, samo na onoga koji ti ništa neje dal, dužna nesi ostala. Nema s kuga se nesi po slivari dovatala kad ti muž na rabotu otide, nema koja žena u selo od teb neje propištala. Dva kamena bi od zlo zavadila, i ti će mi mene prikazuješ što sam tri krpe na crveno slovo proprala. Misli se ti kvo će na Boga rekneš kad te pribere, a za men ič si ne beri brigu.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
