U susret jubileju: Kamenko Marković, čovek koji se 57 godina bavi Rembrantom

Prof. dr Kamenko M. Marković jedan od najboljih poznavalaca Rembrantovog života i dela na svetu, obeležiće 15. jula dan Rembrantovog rodjenja.Čini to još od 1968. godine, bez prekida. Mastilo nije zabeležilo sličan primer u svetu. Od nevelikog broja studioznih istraživača Rembrantovog života u svetu, niko se nije toliko dugo, tako prilježno i sa toliko ljubavi i strasti bavio Rembrantovim životom i Rembrantovim delom kako je to činio, i kako to i dan - danas čini profesor Kamenko M. Marković. Verujem da je on jedini istraživač Rembrantovog života i dela u svetu, koji 57 godina, još od 1968. godine, do danas, bez prekida, obeležava dan Rembrantovog dolaska na svet, i dan Rembrantovog odlaska sa ovoga sveta. I ne samo to, on je obeležavao radovima ili tribinama značajne godišnjice nastanka pojedinih Rembrantovih dela. Namera mi je da tim povodom napišem nekoliko rečenica, uveren da jubilej: 57 godina bavljenja sudbinom jednog umetnika, neće biti nadmašen u bliskoj budućnosti. Poznajem, razume se, Kamenka M. Markovića i dugo sam bio emotivno blizak sa njim. Nikada nisam smatrao sebe najboljim prijateljem ili pak jednim od najboljih prijatelja i nikada nisam isticao, ni u kakvim povodima i prilikama, svoje prijateljstvo sa uvaženim rembrantologom Kamenkom M. Markovićem. Sebe vidim u ulozi njegovog duhovnog sadruga, pažljivog kolege, vernog i odanog slušaoca njegovih predavanja o Rembrantu ili nekom drugom umetniku, pažljivog čitaoca njegovih radova u pisanim medijima ili na portalima. Prilika je da pomenem i jedan zajednički odlazak do Trgu Žiua, rodnog mesta najslavnijeg rumunskog skulptora, gde mi je profesor Marković pokazao veličanstveni Memorijalni kompleks, rad njegovog omiljenog Konstantina Brankušija, čijim je životom i stvaralaštvom počeo da se bavi još tokom studija. Rečenice koje sam tada čuo o Brankušiju i analizu dela pred kojima smo stajali zauvek ću pamtiti kao nešto što može uraditi samo onaj ko briljantno poznaje umetnika, rumunsku istoriju, rumunsku kulturu i umetnost ali i estetiku moderne umetnosti.   Kamenka M. Markovića sam prvi put sreo 1983. godine, u Narodnom muzeju u Beogradu, na izložbi „Majstori svetskog slikarstva iz zbirke Armanda Hamera“. Imali smo, i on i ja po nešto više od trideset godina. U to vreme on je bio magistar istorije umetnosti i odličan znalac Rembrantovog dela, budući da je po završetku osnovnih studija proveo godinu dana u Holandiji. Kazao mi je, da je i kao post- diplomac u nekoliko navrata, po nekoliko meseci, boravio u Holandiji i Francuskoj proučavajući, pre svega, holandske barokne slikare ali i francuske umetnike rokokoa. Iz tog vremena potiče njegova strasna ljubav za delima Žana Antoana Vatoa. Godine1983. po povratku iz Holandije, gde je boravio tokom letnjih meseci, Kamenko me je nazvao telefonom i poručio da dodjem u Kladovo. U tom mestu on je radio kao profesor likovne kulture u tamošnjoj gimnaziji. Hidrogliserom iz Beograda, stigao sam sutradan u tu varoš. Kamenko mi je ponudio da razgledam monografiju Rembrant, autora Horsta Gersona. Dugo i pažljivo sam prelistavao tu knjigu kojom je Kamenko bio očaran. Zaista, to je najbolja i najsveobuhvatnija monografija koja je ikada objavljena o Rembrantu. Sklon sam da poverujem da profesora Kamenka M. Markovića jedino rečenice napisane o ovom „genijalnom čudaku iz Holandije“, čine srećnim. (Autor ovih redaka nije izgubio iz vida činjenicu da nije uvek u pravu). Iz razgovora sa Profesorom shvatio sam da je on iz praktičnih razloga došao u Kladovo, da tu potroši jedan deo svog života. Naime, želeo je da nauči rumunski jezik, da upozna rumunsku kulturu, umetnost,i istraži u rumunskim bibliotekama ono što je napisano o Konstantinu Brankušiju, čijim je delom i životom započeo da se bavi, kako sam već napisao, za vreme studija( Danas, profesor Marković slovi za jednog od najboljih poznavalaca Brankušijevog dela na svetu, a minule godine obeležio je 55 godina bavljenja sudbinom tog vajara) ali i da svet iznenadi „otkrićem“ jednog Rembrantovog dela. Naime, Kamenko je u „Vodiču kroz Bukurešt“, koji su priredili Dan Berindei i Sebastian Bonifaciu 1980. godine, pročitao podatak da se u Nacionalnom muzeju umetnosti u Bukureštu nalazi Rembrantova slika „Haman moli Ester za oproštaj“. Obišao je taj muzej i video to platno u jednom zabačenom delu muzeja, u tzv. Univerzalnoj galeriji, tamo gde su bila smeštena dela evropskih umetnika. Na malom prostoru, pri slabom osvetljenju, bio je izložen veliki broj slika, tako da se Rembrant jedva nazirao. O toj Rembrantovoj slici ni reč nije bila napisana niti je ikada ona bila reprodukovana u nekoj publikaciji u Rumuniji, u doba Nikolaea Čaušeskua. Zašto je to tako, teško je objasniti. Posle brojnih pokušaja, Kamenku M. Markoviću je po sopstvenom kazivanju, konačno, pošlo za rukom da tu sliku fotografiše, izmeri njene dimenzije i proveri sve ono što je neophodno, pre no što će je publikovati. Tako je šira javnost prvi put saznala za ovo veličanstveno Rembrantovo platno, veličine 236 x186 cm., nastalo 1659. godine. Marković je objavio reprodukciju i analizu ove slike u svojoj knjizi „O slikarima i druge priče“,Niš, 2010. Razgledavajući eksponate na pomenutoj izložbi u Beogradu, Marković me je fascinirao poznavanjem istorije umetnosti, istovremeno, nekim svojim čulom, osetio sam da je potpuno zaludjen, omadjijan, čarolijom Rembrantove umetnosti, i da ga taj zanos, i to oduševljenje nikada neće napustiti.Danas, dok pišem ove rečenice osećam zadovoljstvo što sam bio u pravu. Slušao sam, potom, neka od njegovih barokno raskošnih predavanja koja su bila vezana za holandsku umetnost XVII veka, sa posebnim osvrtom na Rembranta i Vermera. Bio je svagda velikodušan, do rasipništva. Teško mu je bilo odoleti. Želeo je da ljudi zavole Rembranta, i ništa više. Ali ne da iz toga izvuče neku korist, već više da bi nekome pričinio zadovoljstvo. Bio je nenadmašan u opisu Rembrantovih i Vermerovih dela. Govorio je i o tome kako je društvo u kojem su se kretali ova dvojica genijalnih umetnika gledalo na ono što su činili van svojih ateljea. Stalno je isticao da su Flamanci(Belgijanci) bili puni razumevanja za sve ono što je u životu radio Piter Paul Rubens, njihov najznačajnij slikar, dok su Holandjani razapinjali na krst Rembranta istog trenutka kada bi naslikao, nacrtao ili izgravirao nešto što je odudaralo od ukusa sredine. Budno su pratili njegov privatni život i žestoko ga osudjivali što je želeo da bude svoj. To nerazumevanje bogate ali ohole amsterdamske sredine ozbiljno je ugrozilo Rembrantov život i dovelo ga na ivicu ludila. Po cenu da materijalno propadne, Rembrant je do svog kraja živeo i radio po svom, ne obazirući se šta o tome priča čaršija. Poslednjih godina Rembrant je živeo sam, sa velikom gorčinom dosade i praznine u duši. Umro je, kako kaže profesor Marković, od srca umorenog tugom, u jesen, 1669. Četiri dana nakon smrti, osmog oktobra Rembrant je sahranjen u zakupljenoj grobnici. Njegov kovčeg do groblja ispratilo je nekoliko ljudi, a sahrana je koštala 15 guldena. Kamenko M.Marković je do najsitnijih pojedinosti istražio Rembrantov život. I tako imamo danas celog Rembranta, sa svim njegovim strašnim, bolnim i tužnim tajnama. To mu je bilo potrebno da postane rembrantolog, to je bilo njegovo opredeljenje. Od tog susreta u Beogradu, 1983. do danas Kamenko M. Marković je obišao svet i video gotovo sve najznačajnije muzeje, galerije i privatne kolekcije slika u kojima se nalazi neki od Rembrantovih radova. On spada u one retke srećnike na planeti koji su videli gorovo sve ono što je Rembrant stvorio. Ovaj respektabilni istoričar umetnosti, autor 30 knjiga sa područja istorije umetnosti, koji u stručnim krugovima slovi kao ekspert za holandsku umetnost XVII veka, čvrst je u uverenju da je Rembrant Harmens van Rajn(1606-1669) najveći slikar, crtač i bakrorezac u istoriji civilizacije, “nadljudski genije“ kako ga je nazvao u jednoj od svojih knjiga. Kamenko M. Marković je publikovao o Rembrantu impresivan broj radova.(Jedan broj njih čine naučni radovi objavljeni u Zbornicima radova, u Srbiji, ali i van njenih granica, drugi su publikovani u časopisima i publikacijama koje se bave kulturom i umetnošću, brojni su objavljeni u dnevnim, nedeljnim i mesečnim štampanim medijima, a jedan broj njih na portalima), napisao je tri knjige o Rembrantu i oko sedamdesetak kataloga. Bio je učesnik na brojnim naučnim konferencijama u zemlji i van njenih granica, i održao je oko stopedeset predavanja - tribina širom Jugoslavije, odnosno Srbije. Godine 2006. povodom četiristotine godina od rodjenja Rembranta, Marković je radio kopije Remrantovih slika i crteža, i zajedno sa kopijama koje su načinili Zlatko Pavlović i Ivica Živković priredio izložbu „Rembrantu u čast“. Izložbu je pratio katalog pod nazivom „Trag duše“, čiji je autor bio profesor Marković. Ovaj jubilej, katalogom je obeležila i Biblioteka Matice srpske iz Novog Sada. Katalog su priredili Ksenija Šulović i Aleksandra Drapšin, i to od fragmenata radova devet najznačajnijih svetskih rembrantologa, medju kojima se nalazi i Kamenko M. Marković. Eksponati ove po mnogo čemu neobične izložbe iz Niškog kulturnog centra, bili su preneti u Kulturni centar Beograda, a odatle na Internacionalni univerzitet u Novi Pazar. Svoje putovanje završili su na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Pune četiri decenije profesor Kamenko M. Marković je svojim nadahnutim predavanjima ispredao priču o Rembrantu - geniju iz Lajdena. Iz tih predavanja i Markovićevih radova saznajemo da u Rembrantovom radu nije bilo ničeg slučajnog, bio je to umetnik- istraživač.( Čuven je Rembrantov eksperiment sa svetlom bojom za varanje čula, koji je do najsitnijih detalja opisao Rembrantov učenik Hogstraten u svojoj knjizi „Uvod u slikarstvo“.).   Što se tiče njegove tehnike, on je slikao, crtao, gravirao kao niko drugi. Divili su mu se, ali ne bez izvesne uznemirenosti; išli su njegovim stopama bez naročitog razumevanja za njegov rad. Kad bi ga videli pred nogarima, s paletom koja je svakako bila zamazana s kraja na kraj, odakle su izlazile tolike teške, muljevite materije, ali se lučile i tolike suptilne boje, ili nagnutog nad njegove bakarne ploče, kako reže u suprotnosti sa svima pravilima, - ljudi su tražili na kraju njegove rezaljke i njegove kičice tajne koje su dolazile iz veće daljine. Onaj ko je video neki Rembrantov rad, nastao na početku umetnikove karijere, on nije video Rembranta kao optičkog madjioničara, nije video umetnika- istraživača. Rembrant nije samo majstor isključivo tamnih tonova, i njegova najdublja braon, natopljena je bojama, ističe profesor Marković. Konačno, Kamenko M. Marković opčinjen Rembrantom, stvorio je jedan mit i taj mit sve više raste svakim danom.

Priredio: Slobodan Stojanović