Sećanje na Milenka Popovića

Godine 1984. godine, odmah po objavljivanju, knjiga “Crnjanski  izmedju dva sveta”,  izazvala je  veliko interesovanje javnosti. Tom  knjigom  Milenko Popović je ponudio radoznalom čitaocu nešto novo, sasvim lično o Jovanu Dučiću i Milošu Crnjanskom. Naime, Popović  je proveo četiri godine uz Dučića, na poslovima  atašea  za štampu, u Rimu, i bio onaj koji ga je poslednji ispratio do akvadroma u Lisabonu, sa kojeg je pesnik  1941. odleteo u Ameriku. Sa Milošem Crnjanskim se susretao pune tri godine u Rimu, u godinama  koje su prethodile Drugom svetskom ratu. "Koncem leta 1984. godine, upoznao  sam gospodina  Milenka Popovića. Pisac, prevodilac sa engleskog, italijanskog i francuskog  jezika, doktor ekonomskih  nauka, srdačan, topao,  elokventan, lako je osvajao ljude.  Vidjali  smo se  u Beogradu, najčešće u Skadarliji, i u Bolonji, gde je živeo.  Danima smo razgovarali o Jovanu Dučiću i Milošu Crnjanskom. Popović je govorio tiho, prefinjenim književnim jezikom, bilo je milina slušati ga.  Osetio sam,  da iz njegovih izgovorenih rečenica izbija  neskriveno divljenje prema Dučiću i Crnjanskom. Na moje pitanje čiji bi život radije proživeo ( da je kojim slučajem to moguće), Jovanov ili Milošev, Popović je  odgovorio:Jovanov. On je bio čovek blage naravi, uvek nasmejan, lako je osvajao ljude.  U Rimu je fascinirao Musolinija pričajući mu o starom srpskom slikarstvu na tlu današnje Makedonije.  Žene su ludovale za njim ali je on  uvek bio iskren u kontaktu sa  njima, pa i u kratkim susretima. Evo jednog primera koji to svedoči. Jednoga dana vraćali smo se iz šetnje i Dučić je pred palatom Borgeze sreo mladu princezu Borgeze. Dučić je bio  sav ozaren  pred  tom  devojčicom, upoznao me sa njom, a zatim su nastavili lagano da koračaju ka vratima palate. Princeza se topila u slasti Dučićevih reči. Kada su stigli do vrata, Dučić je poljubio princezi ruku i rastali su se oboje zadovoljni. Miloš Crnjanski je živeo život  paćenika.  U njegovom  liku uvek je bilo  nekakvog  jada, paćeništva slovenske  duše, potrebe za patnjom kao jedinom istinom. Kada bi nas  umorile  priče o Dučiću i Crnjanskom,  prelazili  smo, sa jednakim žarom, na  francusku i italijansku umetnost. Pričali smo o arhitekturi, slikarstvu, literaturi, skulpturi.   Najviše vremena  trošili smo na  Mikelandjela  Buonarotija, na njegove freske u Sikstinskoj kapeli u Vatikanu, i na  njegove “robove” iz Luvra. U neizbrisivom sećanju ostala mi je  jedna večera u Skadarliji. Negde oko ponoći, dok smo  pijuckali  “vranac”,   nedaleko od   nas  pevala je i igrala jedna mlada  žena. Njena  raskošna  lepota, njena strasna igra, bla je to veče duša Beograda.  Omamljiva lepota beogrdskih noći razgalila je Milenkovu dušu, pa se latio priča  o ženama, koje je,   osvajao  na  način koji je njima odgovarao, a ne snagom muškosti  ili upornosti.  Činio sam to po ugledu na Dučića, kazao je Popović. Prošle  su četiri decenije od našeg  prvog susreta, a ja  sam sačuvao  u sećanju svaku njegovu izgovorenu rečenicu i  zapamtio svaki  njegov gest. Pamtim Milenka Popovića još po nečemu, po  brojnim razglednicama  koje mi je  slao iz Italije ali i sa svojih  brojnih putovanja  po svetu. Imam ih oko tridesetak. Evo jedne, na čijem  reversu, rukom ispisano stoji:  Dragi profesore, rado vas se sećam i srdačno pozdravljam. Vaš Milenko Popović.  (Na aversu raglednice prikazan je detalj sa Mikelandjelovog  Strašnog suda u Sikstinskoj  kapeli u Vatikanu). Milenka Popovića nema više medju nama, sišao je sa velike pozornice čovečanstva i zakoračio u legendu",  Kamenko M. Marković .